Кафу не срчи, читаоце не мучи

Тргла сам се на звук керамике или порцелана. Такав звук је потпуно неочекиван и одјекује попут црквеног звона тамо где вазда тишину ремети једино шушкање хартије. Окретох се и спазих момка који сркуће кафицу. Некако је успео шољу да прокријумчари из бифеа, а очито није обавештен о томе да у читаоницу није допуштено уносити храну и пиће.
На сваких неколико минута он је шољу накретао, па је спуштао некако немарно, тако да је редовно о тацну ударала. Не пијем кафу, али тај поступак чинио се некако провокативним, као да другима прави зазубице. Сви остали су му вероватно завидели (због смелости или, пре, неупућености, односно због блаженства у усној дупљи), само су мени живци поигравали од нервозе. 
Звук лупања керамике о керамику постајао је несносан. Не пијем кафу, али ми кафа ремети концентрацију кад је други безобзирно (на неочекиваном месту, где то није дозвољено) пију. Увијала сам се ко на иглама, излуђивало ме то лупкање. У себи сам се питала где су те библиотекарке, што га нека већ не спази и не објасни му да читаоница није башта кафане. Само фали да запали цигарету и баци ноге на сто, онако како му је најугодније.
Сркнуо је једно петнаест пута (и сваки пут сам га јасно чула, ваљда што сам од сваког новог стрепела). Упитах се, у неверици, колико то сркова у шољицу од педесет милиграма стаје, побогу. Ја то више не могу издржати! Човече, кафу не срчи, читаоце не мучи!