Промаја и како је спречити

Десило се на једној свадби да смо сестра, зет и ја распоређени за сто надомак споредних врата (која су водила до тоалета и до других врата, кроз која се у двориште ступало). И, наравно, где су свадбе, ту су хектолитри пића; где се лоче, ту бешика често запомаже, па сви врата до ве-цеа траже. Мало-мало, па неко оде у ве-це, мало-мало, па се неко врати из ве-цеа. А врата не затвара. Потрефило се да су, неким чудом, сви у чамцу рођени: врата до дворишта никад не затварају (а ова до сале лабаве су браве). И промаја, уочивши то, сваки пут груне ко бесна (те мог зета ошине по крстима). Од тога се мој зет намршти ко небо пред олују. Од тога мој зет гунђаше. А и сестра се, ређе додуше, пожали да јој дува. Неколико пута зет је устајао и лично затварао врата, лупивши њима да и кривци чују и схвате, ако не сопствену грешку, онда као претњу. Напослетку му паде на памет да конобарима (од којих је неког познавао) предложи да скину браву.
Е, бре, оматорили сте, исцерих се (њих двоје су ме заклањали, па промаја шта ми може, шта ми сме). С ким сам ја дошла на весеље, с пензионерима (требало је понети какво ћебенце, којим би се ушушкала леђа).