Живот без стреса

Већ се осипају ситни сати, не знам куд бих пре, не знам где ми је глава (каква год да је, и с њом тумарам; како бих се тек снашла обезглављена?), али снајка ме позвала на торту (а зна се шта су приоритети), па одлучих да скокнем и смажем једно парче (док још има; све што можеш данас -- не остављај за сутра, јер ће можда неко други бити бржи и сутра ће бити касно).
Она у некој сличној ситуацији, има сто послова, не зна одакле да почне... па седе да ћаскамо. Не могу, каже (и, склопивши очи, забаци главу уназад), више да трпим овај стрес; хоћу да живим окружена природом (штиклирано: ево ти јабука под прозором, ето ти шљива пред улазом, храстови и јасенови крај пута... шума на три корака, изаа ћошка липа, ливаде на све стране...)... /Сви говоре (пусте фразе), рекох јој и то, како хоће да живе у природи, да чувају овце у планини, а нико нема петљу да се стварно одрекне благодети цивилизације. Ко нешто стварно хоће, он то и чини./ Хоћу да живим без струје, без воде (баш се занела; жено, скапаћеш жедна... или табанајући до извора с друге стране планине)...
Па то ти је лако, рекох, не успевајући да одгодим смех. Немој да плаћаш рачуне ЕПС, немој да плаћаш воду ЈКП, и твоји снови ће се врло брзо остварити.