Мој ујак, каже јуче, почео је да пуши (жуту драву и неку мораву, можда ону црвену, коју је и деда годинама пушио) у својој деветој години (а, треба и разумети, мука је учење -- треба из себе отпухнути ту муку).
Просто невероватно (ко кад би моја сестричина, не дао бог, пропушила сад, у трећем разреду)! /Кукуу мени, од какве сам сорте, па имала сам све предиспозиције да пијем ко смук и пушим ко Турчин; хвала богу те измислише интернет -- негде је та склоност порочности морала да избије (имала сам и прадеду обузетог страшћу према коцки... а замислите, пу-пу, да сам почела да јурим мушкарце)./
Кроз коју годину (у неком од наредних разреда), додаде, ја напустим цигаре... и напустим и школу. Ти то ђутуре, о једном трошку, насмејах се. Јесте, насмеја се он. Једним ударцем две муве? Паметно, ујаче, порок треба у корену сасећи. Навади се човек на школу и не можеш га после читав живот с књиге "скинути". На време си се мануо ћорава посла. Замисли да ниси; ко зна шта би досад с тобом било!
Нема коментара:
Постави коментар