Наскочио му једном био млади бик на ограду од тора. Стомачић му се набио на тарабу, па не може ни напред ни назад: пола тела с предњим ногама изван тора, остатак у тору. Могао би тако само да испусти душу. Да се Огњен не досети, те ускочи и наглим покретом младунцу заврте ... полна обележја. Тад бик рипи као бесан и прескочи ограду на коју се беше насукао, умакавши уједно са обала Стикса, где прерано беше пристао. /Куку, могао је несрећник да остане полно немоћан, па џаба ти и живот после: не вреди пет пара кад бик не може да... телад ствара./
Е не дај боже да се натакариш на неки плот, рекох Огњену. А он се зарумене и исклибери (кад хоће да буде духовита, тетка не бира речи нити штеди туђа међуножја).
Па, мислим, кад је живот у питању, ј... су у процепу (или некој руци вољној да глуми завртањ).
Нема коментара:
Постави коментар