Пре неки дан сам покисла. И не бих то ни помињала да ми нису покисле и црвене сандале. Не волим кад ми обућа кисне, ал' ко ме пита. Прогноза за данас најављивала је опет невреме. /Грмљавина послеподне тврдила је исто, али... кап није пала: тресла се гора, родио се... ма ни миш се није родио... бар у матичној књизи није заведен)./ И ја сам се досетила: обућу зелене гумене сандале, па нека пада шта хоће (пардон, голе жене нека се уздрже -- не бих да ми нека скрља врат).
Нисам се још ни домогла Београда, а већ сам се грдно покајала. Скроз сам била заборавила да ове сандале гадно жуљају, ако се у њима одвише хода. Готово су ме обогаљиле, проклете биле. И начисто ми упропастиле дан. Није ми се никуд мицало, па нисам могла ни до пекаре отићи гезајући. Седела сам и трпела (ах, има и већих мука од глади). Напокон сам се досетила те до пета уденула парчиће жутог папира са ситним квадратићима (канда су били лековити). И да видите, много ми угодније беше да скокнем до ве-цеа.
Сва срећа да Фрикомов замрзивач беше у близини, мало да се окрепим. Још сам и место нашла на клупи у хладу. И још се с клупе подигла жена и оставила ме саму. али су потом дошли старији супружници, жалећи се да им је бетон, на којем су дотад седели, врућ. И онда она запали цигарету, а ја се у себи намрштих (мајке ми, све чешће замишљам како бесно млатим пушаче, бар по тим рукама у којима држе цигарете, кад их не турају у уста и не отпухују дим ка мени).
Кад се сестра и зет појавише, сунце ме огрејало (тај еуфемизам пристаје само пренесеном значењу; сунце је иначе пекло и тукло директно у главу). Чим се паркирасмо у гаражи, предадоше ми папуче, а ноге ми бејаху одахнуле чим сам у ауто села (а у гепек убацила сандале против кише, да их моје очи не виде више.
Мишљење да ни о коме не треба судити пре но што ходаш у његовим ципелама има и "незгоднију" варијанту: ако би да знаш како је другоме, обуј његове сандале које жуљају.
Нисам се још ни домогла Београда, а већ сам се грдно покајала. Скроз сам била заборавила да ове сандале гадно жуљају, ако се у њима одвише хода. Готово су ме обогаљиле, проклете биле. И начисто ми упропастиле дан. Није ми се никуд мицало, па нисам могла ни до пекаре отићи гезајући. Седела сам и трпела (ах, има и већих мука од глади). Напокон сам се досетила те до пета уденула парчиће жутог папира са ситним квадратићима (канда су били лековити). И да видите, много ми угодније беше да скокнем до ве-цеа.
Сва срећа да Фрикомов замрзивач беше у близини, мало да се окрепим. Још сам и место нашла на клупи у хладу. И још се с клупе подигла жена и оставила ме саму. али су потом дошли старији супружници, жалећи се да им је бетон, на којем су дотад седели, врућ. И онда она запали цигарету, а ја се у себи намрштих (мајке ми, све чешће замишљам како бесно млатим пушаче, бар по тим рукама у којима држе цигарете, кад их не турају у уста и не отпухују дим ка мени).
Кад се сестра и зет појавише, сунце ме огрејало (тај еуфемизам пристаје само пренесеном значењу; сунце је иначе пекло и тукло директно у главу). Чим се паркирасмо у гаражи, предадоше ми папуче, а ноге ми бејаху одахнуле чим сам у ауто села (а у гепек убацила сандале против кише, да их моје очи не виде више.
Мишљење да ни о коме не треба судити пре но што ходаш у његовим ципелама има и "незгоднију" варијанту: ако би да знаш како је другоме, обуј његове сандале које жуљају.
Нема коментара:
Постави коментар