Киша је падалаа, а јаа сам п... покисла ко миш

Све што се деси, ма како ти се негативним чинило, има позитивну сврху. Вечерас сам могла да одем директном линијом од Карађорђевог парка до Ласте. Али имадох времена, па одабрах кружну путању: до Теразија бусом, од Теразија пешице. Нисам била ћорава, уочила сам да се небо натмурило, али нисам рачунала да ће се тако брзо разљутити. Тек што изађох из аутобуса, а крупне капи ме засуше. Било је то тек упозорење, па похитах, што сам брже могла, кроз Сремску, бар да се докопам пролаза. /Е та киша ће ми доћи главе, јуче сам без душе остала јурећи ко помахнитала уз брдо, и пред кућом готово морадох да затражим заклон у туђем дому./  Киша се појачавала, али се надах да ћу, макар мало и оквашена, успети да се домогнем сигурности перона. И ухвати ме пљусак (касније кад га упоредих с наставком, испоставило се тек пљушчић, деминутив од пљуска свакако) код Бристола. Зауставих се крај отворених врата да причекам под надстрешницом. А киша поче све јаче да лије и не показиваше намеру да стане. И не само да је лила ко из кабла, прскала је са свих страна, а све по мојим ногама. Таман кад ми рецепционер понуди да уђем унутра, осу и град, разне величине (богами беше и ко орах, али неки пригњечени -- није баш правилно обликован). Гледам кроз стакло, а вода куља ли куља улицом. Да се изујем, да загазим (вода ме мамила)... мислила сам, али ми се није милило да газим штрокаве друмове.

Како се ближило време поласка аутобуса, морала сам да јурнем у кишу (која је тек нешто мало улаганила, а град се канда опет накањивао и беласао се местимично, ситан углавном и редак; може осути као јаје, макар препеличје, па или да закасним или живу и читаву главу да не извучем). Хоћете неку кесу да вам дам, да ставите на главу, понуди мој доброчинитељ. Ма каква ми вајда, нема мојој глави помоћи, а и да ме звекне нека ледена куглица, неће много да се промени (само да је не пробуши, ко лонац вода да је испуни). Жалије ми ових сандала, којима морам да пројурим кроз воду као да су пераја.
Ето, кад сам већ трчала од Зелењака и стигла до хотела, надомак станице, није требало да станем. То што бих тад покисла ништа је у поређењу с оним што је уследило. Дакле, не одлажи и не чекај јер оно што дође можда је веће и погубније од оног што настојиш да избенеш.