среда, 24. април 2013.

Могу ли до тоалета (бонтону да каким смета)?


Машо, каки ми се... морам да какииим... кењках (пола сата пре но што се наканих да одговорим на вапај властите утробе), јер то је захтеван посао (који је у мом случају давних година, док нисам променила начин исхране и живљења, док се нисам навукла на суве шљиве и јогурт, знао да траје летњи дан до подне и стајао Христових мука), због којег се морам одвојити од рачунара. /Зими, рецимо, кад захладни (не излази ми се из топле собе ил' кухиње у хладно купатило, а нерадо и скидам шеснаест слојева одеће), вазда кукам што морам да пишким (и сви ми укућани, подругљиво, кажу да би ме радо одменили, да је то могуће), док се сатима потом коначно не наканим да бешику решим мука./ Иста сам Маша, што се игра, игра до бесвести, па све стиска ноге и увија се, док сат не откуца три до дванаест (и ми схватимо да је враг однео шалу), па једва стигне до купатила и да свуче гаће. 
И тако, седим ја, куцкам по тастатури, нервирам се што ми крнтија (од компјутера) кочи, и узгред се жалим Маши (као да ми ико у том може помоћи): Машо, кааки ми сее, морам да каким (а с места не мичем). /Често се ја пред Машом понашам као да је она мени тетка, јер Маша воли да је велика, а ја волим да будем мала, па једним ударцем две трансформације./
Не каже се тако, прекори ме Маша, него: могу ли до тоалета? Тако их уче у вртићу. Аман, Машо, џаба ти бонтон ако напуниш гаће: док дете то културно изговори - ако брука не пукне, слиће му се низ ноге. У таквим ситуацијама, кад прети опасност од закаснелог деловања (и кад је сваки секунд драгоцен, а срамота за толико ближа) боље се манути учтивости.

уторак, 23. април 2013.

Кухињска трагедија због Кулина бана


Има људи склоних драматизацији и по цену какве штете или губитка. Таква је и моја мајка. Кад сам синоћ пребирала сто после вечере, па зграбила неку кухињску крпу (не знам сад шта сам од ње хтела; пролеће је незгодно јер останем кратких рукава - дуги рукави ми иначе место крпе служе, да безбедно шчепам врелу шерпу), мајка је за мном коментарисала: боже (пауза), боже (пауза, једнако дуга и драмска), па има мрва у њој (знајући да ће за то време маст отићи у пропаст и мирно гледајући ту, ако њу неко пита, кухињску трагедију)! Док је све то изговорила, већ је саму себе учинила лажљивицом - мрва у крпи више није било. И то није први пут да ме њен поступак излуди. Ако је било мрва, узвратих бесно, требало је да викнеш: стани, мрве (за такве ситуације служе елиптичне реченице, да невољу предупреде)! А не да кренеш од Кулина бана и добријех дана, те изгубиш драгоцено време, пропустиш прилику да ме упозориш на могућу штету, али зато добијеш оно што највише волиш  - разлог да гунђаш.
Кад су недавно Марко и Боки ушли у моју собу имали су шта и да виде. Само да их је занимало. Али тинејџери нимало не маре за џумбус (чекај, па ја сам онда у последње време права тинејџерка?), у којем се увек осећају као код куће. Не обраћајте пажњу на моје књиге, рекох, истумбане (не зна се шта је шта, а расуте на све стране: по столу, по кревету, по поду...). А знаш какве су моје књиге, упита Марко. Уредно спаковане, досетих се ја. Верујем да стоје као под конац, годину дана, док их не смени комплет за наредни разред па и оне буду једнако постројене. Лако је средњошколцима: једном књиге спакујеш и обришеш прашину двапут годишње, евентуално сваког тромесечја. 

Дабогда се скршио сваки деда који у ме похотно погледа


Пролеће једва да је и почело, а мушкарци се, као гуштери, извалили на градским клупама и пред кафанама те држе туђе жене на оку (а своје крај шпорета) - ниједна не може неоскрнављена погледом да прође.  Већ сам неколико пута за собом чула некакво сумњиво зујање, налик на оне чувене камуфлиране понуде дилера деведесетих: д'в'ззз, д'в''зззз (Кнез-Михаилова је зујала као кошница). И сваки пут се на то усудио неки маторац. Нико нормалан и млад то не би учинио. Ако му се и допада, гледа ћутке. А маторци кидишу ко бесни (безуби на жилаво месо), само дискретно (да им се не обије о вилице, вештачке). Не можеш да прођеш од њихових похотних старачких погледа. И апсолутно сви су сумњиви, сваки може бити манијак. Јуче таман кретох једним парком, кад ми неки кљакави деда, с душом у носу, идући ми у сусрет, добаци нешто. Не чух шта, само да ме ословио са лутко. /Нисам се разбеснела због те метафоре; какве лутке у излозима виђам, ово би могла бити гадна увреда./ А да ми је извирио бут или бар колено, да сам имала позамашан деколте... Ма какви! Ја закопчана до грла, фармерке, туника, ни очи ми се од наочара не виде. Можда је на њега утисак оставила пинк трака на коси? Или се деда ложи на зелену брњицу у носу? 
Зачудих се, тако нешто не бих очекивала од једног сељака. Геза уз помоћ штапа, а звера у вршњакиње својих унука. М'рш у п...ипипи, одбрусих му гневно, више себи у браду (али не могу ја ћутке да пређем преко такве смелости, ма ко да се усуди тако да ме узнемири). И, дабогда се скршио, додадох (кладим се да деда који метар потом посрте, а ионако је већ једном ногом у гробу, замало да се, непланирано и на туђ дан, простре на цврљу трпезу). 

Црна овца, зелена брњица


Мене се уопште не тиче шта други о мени и мом начину живота, а поготово одевања, мисле. Кад ми јуче спази зелену алку на носу, једна млађа рођака се грохотом зацерека. О укусима не вреди расправљати, а ни то не вреди објашњавати онима што не могу да схвате. Мене то уопште не погађа, а да сам толико непристојна да реагујем на исти начин кад год ми се на неком нешто не свиди, цркавала бих од смеха по цео дан. (Истина, мене много више иритирају карактерне мане, које и другима, поготово, знају да нашкоде.)
Моја мајка, као да ме није она родила и као да ме не зна годинама, погледа ме мргодно и прекорно. /Знам ја, није њој на мени ништа чудно (или јесте, али свако чудо за три дана, а минђушу је видела још прошлог лета, кад је помислила да ми је нос бушан и замало добила нервни слом; а јок, не бушим ја ништа више, што је бушно - бушно је./ Ваљда јој бејаше непријатно због једне младе снајке, па ме посаветова: скини ту брњицу (јесте, то је оно што се свињама ставља на њушку, да не рију где не треба; ја сама тако називам ту алку, и уопште ми не смета та веза са свињским светом, која није и једина, пошто спадам у сорту за коју нема лоших сплачина). Како ја, без  размишљања (бесна због њене жеље и навике да подилази "свету"), одбих, она још додаде (и даље канећи да се пред посматрачима огради од мог изгреда) да јој притисак скаче на триста. А кад гледаш Малу невесту, Тапасју, Ићу и не знам које све још, онда ти не смета, немаш сличних здравствених проблема?! /Имаш среће, мајко, нигде не видех онај ланац што Индијке пруже од носа до уха (баш ми се то допада); куд би онда од срамоте утекла?!/ Снајку, иронично, замолих да, кад изађе из нашег дворишта, разнесе глас о мојој минђуши, да пукне брука по селу међу свима што не виде даље од мог носа. Не разумем људе: у реду је да имаш рупе где их имају и други, ако се облачиш, ако се китиш, ако мислиш КАО ДРУГИ! Већ ако место минђуше у оба ува, ставиш само у једно, гледаће те подозриво и запањено ко брадате жене некад на вашару (сад се дају видети и на улици). /Зар је онда чудно неприхватање чињенице да има оних који упражњавају анални и истополни секс?/ А тек да имаш пирсинг на језику, пупку, обрви, бради (мени лично то није симпатично, делује болно и опасно, али, ко воли - нек изволи)... Леле, леле, не само што ће те на сва уста оговарати но ће те (испод ока) гледати с подозрењем и презрењем.  Знам људе који су претрпели тешке животне ударце по свој прилици само зато што су се усудили да бушну рупу где је мало ко буши. Ко је човек да одлучује о томе како ће други изгледати и кажњава оне који му не сличе?! /Један мудрац (који ми је живот променио и учинио га вредним) каже: ко сам ја? шта сам ја? смрдљива врећа гована (затисните нос ви који се ужасавате истине о телесним излучевинама, варајући се да сте ближи небу од осталих). Онај ко спозна сопствену ништавност велики је корак унапред начинио./
Данас са сестром свратих у вртић по Машу. Сетих се накита на носу тек кад видех како се деца осврћу за мном у шоку. Нека се смејуље и упиру прстом, да покажу и онима који имају слабије запажање. Разумем њих, стварно се то не виђа на сваком ћошку, тј. носу. Ја гледам њихова унезверена лица и смејем се широко и, замислите, добронамерно: природно је да деца буду отворено радознала (касније ће научити од родитеља да се цере, евентуално псују, иза леђа, оне који ходају на рукама упркос томе што је ходање на ногама, као избор већине, једино друштвено прихватљиво). Сестра ме прекори: скини то, боже, причаће сутра! Ју, јуу, требало је на то да мислим: обрукаћу сестричину! Ако ће причати, није то ни тако страшно, само да не почну да ме опонашају. Замислите ту трагедију несагледивих размера, да се сва деца угледају на ме: носе минђуше у носу, оговарају у књижевној форми своје ближње, ни криве ни дужне, играју се читавог живота (иако су, по мишљењу већине, на то изгубили право још пре неколико деценија), диве се цвећу и презиру све облике насиља (баш као онај Фердинанд, чувени бик из цртаћа), постану бескрајно толерантни, разговарају са животињама, а клоне се људи... И још би нагло нарастао број меланхолика (зло да толика туга притисне планету). /Кад сам у средњој школи методом елиминације (флегматик нисам, нисам колерик, нисам ни сангвиник...) установила да сам меланхолик, професорка психологије изразила је своје искрено жаљење, а прећутно су саосећали и моји вршњаци у учионици. Ал' није ни то крај света, навикне човек на (светски) бол./ Замислите да сва деца постану ја. Све мајке би намах оболеле од високог крвног притиска: кад дечица по носевима покаче зелене алке, притисак триста имаће њихове (несрећне) мајке!

субота, 20. април 2013.

Од вишка соли глава не боли

Мрзим кад ми је језик бржи од памети (а није му неки проблем, не мора да буде одвише брз) и кад трчим ко јуне пред руду. Вечерас сам опет истрчала пред мајку и пред шпорет: понудила се да испечем кромпир (обе-обе-обећала, па сeе покаајаала, као она мала из песме Браће Бајића). И док се мало забавих на Скајпу, док нешто нашкрабах на Фејсбуку, прођоше сати (ако време иначе лети, ту шиба ко лудо). 
Коначно се смиловах да окренем (тешка срца, на једвите јаде) леђа компјутеру и прихватим се посла, тј. плеха. Кромпириће које је мајка већ била ољуштила (такав је био дил: она љушти, ја сечем и печем), "пребих", ко епски јунаци, "надвоје, натроје" (како који, зависно од величине), долих још мало уља (да ми после не гунђају како је суво и демонстративно се ману виљушке), насух воде и тутнух у рерну плехчић (једва сам се изборила да спремамо мању количину хране, а не да кувамо ко да хранимо пола села; не дам да се храна баца, и тачка). Сад сам опет могла, мирне душе, да се вратим пред компјутер (сви путеви воде у Рим, сем из моје кухиње - не можеш компјутер ни да обиђеш ни да прескочиш). С времена на време присилих се да скокнем и завирим кроз стакло на вратима рерне, који пут их и одшкринух (да лепо видим, ко човек, каква је ситуација). Аха, још мало (црева ми закрчаше због предосећања скоре гозбе). То мало које је недостајало (а на које ниједан од мојих родитеља није обратио пажњу) таман је толико да кромпири мало порумене (ја такве волим да једем, друге нисам ни питала... јер, како се оно каже, бог је прво себи створио браду; хвала му што мени није уопште). И тако, док сам траћила време на интернету, рачунах, и отац и мајка су у кухињи, пазиће на вечеру (јесте, вечера, лаган оброк; то је једини оброк који мој тата има у кући, а ми се солидаришемо: није фер да само тата доводи желудац и линију у опасност, тј. да сам масти брке). Међутим, потпуно сам сметнула с ума колико је сати и да је почело емитовање Фарме (и то, ако се не варам, номинације - моји родитељи би пре пропустили задњи воз). У међувремену је стигла и сестра па навалила на Фејсу да гледа слике (нема жена интернет, ни Фејсбук, па жељна траћења времена), и сваки час ме пита: где сад да уђем? /А што ме не питаш, рекох јој, бесна што ме прекида у неком послу, где сад да ИДЕШ, па да ти кажем: иди у пич...пипипипии (цензура закаснила једно слово)./ За то време моји су гледали у чијим ће рукама завршити штапићи, на памет им не падаху кромпирићи и умало да останемо празних шака, тј. тањира (и за несрећу која нас је задесила и за ону коју смо за длаку избегли брачни пар из кухиње, ватрени обожаватељи Фарме, мене је сматрао одговорном). Сва срећа да сам у неко доба (на пола номинација) у кухињу улетела ја и спасла што се спасити могло. Ако су ноћас уснули с којим зубом мање, ја им нисам крива (нек се жале Пинку). А ако у току ноћи испију по неколико кубика воде, нека до сутра сачекају са жалбама. Никако да ми неко открије тајну: како да израчунам довољну количину соли коју треба додати јелу (рецимо, колико кашика (добро у деминутиву) соли треба умешати у двадесет ситнијих кромпирића). Пошто не знам колико кашика, ја кашику и не користим. Узмем сланицу (обичну провидну кутију са зеленим поклопцем) и поспем (тако што је нагнем и протресем, што особито нервира моје укућане), онако отприлике, дуж плеха и назад, па шта му бог да (сланоћа је, кад ја кувам, увек лутрија: може да буде неслано, може да буде таман, а може и да... исцрпи градски водовод). Е, вечерас смо извукли сланији крај. А тек што сам на сто додала сланицу (тај израз, којим одликујем кутију, има посебну емотивну вредност за мене, сећа ме на сланицу из мог детињства). Знам ја да народ каже (и баба ме на то стално подсећала): досолац на асталу, пресолац по леђима (од вишка соли глава не боли, за леђа нема гаранције). Ал' ко би се усудио на ме руку да дигне (остао би без ње).

Оргије у жбуњу

Док сам данас качила веш на жицу, привуче ми пажњу нарочити цвркут (за који ми се чинило да превазилази пуко  радовање пролећу, има ту нечег више). Освртох се уоколо (такорећи непристојно радознало; тако бих, претпостављам, одреаговала и на људски кикот), па на жици, али не за веш, већ оној кроз коју путује струја (ако не телефонски импулси, није ми баш запажање најбоље) спазих, усред љубавног, или пре сексуалног, чина, два врапца (претпостављам врапца и врабицу, али ко ће га знати, животиње то увек раде одостраг). Истина, само је он брбљао као навијен и сваки час мењао положај: те наскочи на женицу (која, је упркос нестабилној подлози, чврсто стајала на жици), кљуцне је који пут (то је оно што ја видим; никад ми није било јасно шта се збива испод перја, а срамота да зурим, и опет ништа не разумем), па одскочи пола метра даље. И све време не затвара уста, тј. кљун, а ваљда ни "шлиц". Немам појма о чему је млео, али сам, по интонацији, сигурна да партнерки није упућивао страствене изјаве. У сваком случају, то о чему је зборио, нимало није занимало његову дружбеницу, која није ни покушавала да прикрије незаинтересованост (можда је зато и гунђао). 
Дакле, ја качим веш (и узгред гледам порнић уживо, па ни да трепнем, ни да се зацрвеним), он ради то што ради (а, по свему судећи, не тако добро да је вредно хвале), а она, мртва хладна (не изустивши ни реч, ко да је се то у чему, па нека и пасивно, учествује, ич не тиче), гледа у даљину и мисли ко зна о чему (укључи се, море, јеси л' жена ил' си камен?). Ја се радујем сунцу, веш се радује сунцу, врабац се радује сунцу, а врабица се не радује... (ако ко допуни ове три тачке, мноого је безобразан и ја за то не сносим одговорност).
Како год било, сад је мени јасно што ове птице с пролећа толико цвркућу у жбуњу (па ту се, бре, пред нашим ушима, одвијају оргије), и жбуње мало-мало, па уздрхти (страсно), а они што са грана прхну мора да су мужјаци. Чудан је тај птичји испрекидани секс: кљуц-кљуц (да не употребим непристојнију ономатопеју), па се одмакну да виде шта су урадили (а судећи по реакцији ове женке, немају чиме да се диче).

Мачка ми тужно мЈауче - порођајни је болови муче

Откако ме јутрос спазила, мачка не престаје да ме прати или пресреће кукајући. Мајка мисли да су јој вазда очи гладне (колико год гранула да сипам, мојим мачкама никад доста), али нема она појма (да је не знам колики полиглота, немушти језик не зна да бекне, тј. мјаукне). Како је мЈаукнула, одмах сам разумела: мачку муче порођајне муке (није ми прва бременита мачка, а свака се од мене помоћи надала). Сигурно су јој почеле контракције, рекох мајци. Затвори је у подрум, предложи ми она, јер јој мачкино кмежење иде на нерве. (Јао, те жене, порађале се икс пута, а немају ич саосећања и самилости!)  Ја стварно саосећам, али не знам шта ћу: да јој дам епидуралну анестезију? Јаоо, коса ми се диже на глави од њеног кукања, и само се мени жали (од других и нема никакве вајде нит би се ко обазрео, зна она). Нашла је коме ће да се жали, иронично примети моја сестра. Па ако нисам рађала, кроз плот сам гледала (а једна се жута мачка пре доста година, у кревету, међу мојим раширеним ногама омацила, тако да сам и ја у порођају бар симболично учествовала). 
Напослетку наместих мачки мекане душеке у некој кутији (бокс, зар се не зове тако место на ком се жене деле с душом зарад порода?), коју је сама изабрала, примирих је мало (и на људе и на животиње ја делујем као седатив), па побегох главом без обзира (рађање је крвав посао и боље да га се клоним)... Сад нек ти је бог у помоћи, црна (проткана жутим, и, многи се не устручавају да кажу, ружна ко ђаво) моја мачко!

четвртак, 18. април 2013.

Како сејеш - тако жањеш (ил' миришеш)


Има сигурно месец и по дана како ми је друг послао семе босиљка (лично га је произвео). А тек ономад, кад је јаче изгрејало сунце (и скочио ми ниво ендорфина, серотонина и не знам ти чега све), ја сам се наканила да тај босиљак и посејем. Напокон сам то могла са задовољством да учиним: сем што ме сунце огрејало, купила сам и дивну зелену саксију (само таква приличи биљкама којима ја живот да дарујем каним). 
Био је то, ако се не варам, први пут да је моја рука ишта посејала (чак ни семе раздора никад нисам); и Маша је, недавно, у вртићу, сејала цвеће пре мене (срам ме било). /А и тај вртић, богме, постао велика животна школа; нећу се зачудити ако ускоро почну да зашивају дугмад и штрикају џемпере./
За сваки корак питала сам мајку (јер у цвећарству ја тек проходавам, морам о друге да се ослањам), која се около мотала, те сам озбиљно приступила послу: прво наспем земљу (донела је лично с места на којем су овце некад остављале крајње продукте варења; таква земља, кажу, биљкама особито погодује), па унаоколо поспем семце, а онда прекријем танким слојем земље и залијем. Чини ми се да сам једном негде прочитала да босиљак захтева много воде; још се нисам наканила да то и проверим. А залијем га, кроз прсте, тако ми мајка рекла. Данас залијем, па сутра заборавим, те се прексутра, кад спазим исушену земљу (ово сунце кад угреје - не шали се), пренеразим и сместа отрчим по "шмрк". 
И данас, замислите,  затекох се крај саксије, па се непристојно забуљих у земљу. И угледах гааааа (оштро око имам; да имам диоптрију, не бих то јединче уочила)! Ааааа, никао ми први стручић! (Босииооооче моој зеелеееении... на моом срррцуу засаађеееении...) Похвалих се одмах мајци (не успевајући  да зауздам осмех): никао ми босиљак (коначно изрека: како сејеш - тако жањеш, примењена на мој живот, нема ироничан призвук)! А шта ако је трава, пљусну ме она леденом водом (ко ће коме ако не свој своме... да сасеца крила од ентузијазма и стабљике босиљка). Усне ми се истог трена уозбиљише (зар на самом почетку да доживим такав пораз и срамоту?). Па ваљда не ниче прво трава (зар ће мене довека пратити оно лирско проклетство: да се јадна за зелен бор хватим... не би га се огањ начекао)? Требало је сестру да замолим да згази (где она ногом стане, ту трава не расте - од такве је сорте), па да будем мирна (но се бојим, прсла би саксија, а босиљак, ко зна би л' се усудио да клија). Нешто ми ипак говори да ће мој труд, кад дође време, уродити мирисом, а и закрчкати у каквом лонцу.
После сам (не дам се лако обесхрабрити), опет први пут у животу, посадила цвеће (кад ћу ако сада нећу). Неке дивне беле цветиће, сабљице (годинама их чежњиво гледах за комшијским плотом, најзад сам се докопала луковица). Заријем ашов, извучем земљу, поставим корен доле, загрнем земљом и нагазим (мајка, надзорник радова, каже да мора да се притисне). Па и није нека наука! 
Највећа опасност код сађења (нећете веровати) јесу ГЛИСТЕ! Ааах, како мрднем бусен - глистаа! /Копрцајући се, глисте ремете тишину (иако гласа од себе не дају), јер ја, сваки пут кад коју спазим, морам да вриснем, а често и поскочим, стресавши се (шта да радим кад се глиста гадим)./ Ја захватим земљу да нагрнем око цвета - глиста!  Ако су пуне руке посла, зар морају бити пуне и глиста?! Глисте на све стране! А баш сам ноћас сањала неке, свих могућих боја, прозирне! То је неко предсказање?! 
Овом приликом при сађењу сам имала проблема и са некаким црвеним бубама којима је живот, из неког разлога, дојадио. И свима запело да им се у књигу умрлих убележи исти датум (где гори, људи, овај бубе?): масовно су се одлучивале на самоубиство и, без колебања, бацале под ашов или у земљу да их ја живе затрпавам (и на души носим). Е нећете вала (грех мени на кантар да навалите): кад год сам неку уочила, ја сам је из земље чапркала и (с душом у носу - њиховом душом у њиховом носу, и устима пуним земље) враћала их на мегдан: НЕМА узмицања, пуни шаржер и натраг у борбу! Живоот је лееп кад суунце сијаа намаа и слаткии мириис шиири... босиљак (добро, добро, знам да је својеврсна антиципација, ал' дочекаћу ја и тај дан)...
 Лепо каже она, чини ми се кинеска, изрека: ко хоће да буде срећан цео живот - нека гаји цвеће (што сам била несрећна - била сам)! Ја бих знааала где бих цвааалаа... мом драгааану под пенџееере (ваљало би ипак да сам пузавица, за случај да је прозор високо)...  Нек мирише, нек се често буудии, неека моје бело лицее љуууубии (неће му ваљда пасти тешко, а ако има других послова, може то и да се одложи, неће пасти небо на главу)... Јао, а кад посадим и рузмарин (не за сватове, знам да сте то одмах помислили, знам; ој, пелен, пеленче, моје горко цвеће, тобом ће се моји свати окитити...), користићу га у кулинарске сврхе. Па кад "вјетар пири, рожмарин мирише (из шерпе, није ни чудо ако га намами), чини ми се да мој драги иде (што иначе срце бије ко махнито?). Да ја знадем откуда ће доћи, путем бих му босиљак сијала, странпутице" беле сабљичице, "нек ми драги по мирису дође" (ако нема других путоказа), ах...

недеља, 14. април 2013.

Свастика, фудбал и лањски снег

Кад сам пошла данас са сестром на оближњу планину (ову што нам је такорећи пред кућом, да не кажем пред носем), мислила сам да ћемо нас две с Машом шетати (па да берем сремуш, ако му уђем у траг... за шта најпре морам да уђем у шуму). Да ми је рекла да кани да гледа утакмицу (у којој њен муж, а мој зет, има запажену улогу), ја не бих ни полазила. Шта ја имам да гледам то (ко да немам паметнија посла и бољи начин да два сата страћим)? Фудбал (у који се разумем као у нуклеарну физику) занима ме ко и лањски снег (радије бих кроз руке протурила тону угља, да не буде досадно). А фудбалери још мање (могла сам да навијам за зета, али он је играо тек у другом полувремену, да дотле чекам - била би несносна жртва за моју кичму и мој ум). Да сам клинка, то би можда (са нагласком на можда) и било примамљиво: као гледам куд се котрља лопта, а у ствари меркам фудбалере (што народ каже: гледам купус, вадим месо). Ал' не знам ни шта има да се види: одвише високи, одвише мршави, длакаве танке ноге, главе кроз коју промаја дува (то нагађам, имам предрасуде: где су мишице као гвожђе - промаја кроз главу ко од шале прође)... Претерујем сад, признајем, као дете кад, будући сито, и лешник-карамеле почне од себе да отура. Вероватно има и згодних, али ја то не видим, шта се мене тиче!
И бар да на терену постоје трибине, какав троножац, пањ, балван, него нема човек на шта да седне. Насадила сам се била на Машину лопту, али сам је потом уступила власници (на млађима свет остаје, па морају ноге да чувају). Ем немам где да одморим кичму, ем мало-мало па се наоблачи и дуне неки ветрић; што ја да се улудо прехладим и траћим време на глупости?
Завукох се у зетова кола, спустих сувозачево седиште (ууу, колико то може да се обори, нисам ни знала; ваљда зато што су, кад идемо на море, иза увек сестрине ноге - и кад дубоко удахнем, она вришти да јој угрожавам простор на који полаже право) и залегох. Мало гледах кроз грање небо и небо без грања, мало сањарих, па кад пустих музику, ја и дремнух. У неко доба отворим очи и помислим како бих сад могла опет да се појавим на терену (да видим мог зета, Роналдиња, или Месија, или Инијесту, или... немам појма ниједан ко је, али рекла бих да су, из неког разлога, на гласу). Кад ја крочих на травњак, а играчи га напустише. Касно свастика на ливаду стиже!

субота, 13. април 2013.

Арлаучи вуче, сестрићи ме муче

Не смем ни да замислим шта би било да није вука (моје главне узданице), тог чувеног застрашивача (раме уз раме с бабарогом, док ова раме не измакне - што се од ње могло и очекивати, подла бабускера). Ta звер, од давнина на лошем гласу, ни данас није омиљена: ако не организују хајку, да га утепају, и не напишу бајку (у којој му увек доделе улогу негативца, прождрљивца, тј. главног кривца), да га оцрне (не могу га после опрати ни Дунав ни Сава, ма колико да порасте ниво воде), свакако га се клоне ко ђаво крста. А кад дође стани-пани, кад се деца попну на главу (па заседну, без намере да скоро сиђу), онда: вууче, помаагаај! Кад се деца разуларе, ко би се други и усудио да им на пут стaне (да га прегазе ко крдо говеда мравињак и сломе га ко маче мушкатлу)? 
Уђу ми у собу, пуну књига и папира, које не би смели ни да погледају (јер чим погледају, они би да дограбе, а чим дограбе, ако не ижвркају - поцепају, хотимично или не - та чињеница не утиче на размере трагедије) и неће да изађу. /Па ко би и  излазио, кад ми соба као рај: све шарено, плус дрво јабуке, дрво поморанџе, а родиилоо! Истина, воће је од картона, то му је једина мана (радо би и кушали плод с дрвета спознања добра и зла да га ја својим телом не браним; џаба и да их пустим кад би гарант грицнули од оне половине из које не би сазнали добро, а ја бих тек видела своје добро јутро./ 
И нема тога чиме можеш да их подмитиш (децо, од вас полицајац никад неће бити, а нисте ни за политичаре), нити претње пред којом би им ноге задрхтале (док се веру уз ормар). Ајмо, ајмоо (покушавам ја да их убедим, наговорим и потчиним)! Ма јок, ни пет пара не дају, ко да турски зборим (мада, данашња би деца морала бити полиглоти, шпански и турски да говоре ко матерњи: док им мајке зуре у Сулејмана и Лусеситу, они се свакако играју пред ТВ екраном и упијају ко сунђер - могли би гугл транслејту да стану на црту). Ниједно не мрда с места (ма ни да трепне, ни да задрхти). Ааа, срећом, вук ми је главни савезник (истина и њему је последњих деценија опала моћ). Ајде, ево га вуук, уваа, уваа (док се вук не сети да арлаукне)! Ауууу! Вук, вуууук, брзо, бежимо! И да видиш како трче ко беле лале (можда иду и ногу пред ногу, али бар се мичу, напуштајући забрањену зону или окањујући се зле работе), нажалост само док не наврше три године (ничија, па ни вучија, није горела до зоре), а после гледај куд ћеш! /Па знају они (није се с вуком шалити, гадан тип) како су прошли Црвенкапа, бака и прасићи (двојици порушио куће те остали бескућници, а најстаријем покварио дан и загасио ватру кад је дроснуо задњицом на огњиште; имали су грдне среће да је штета била само материјална, прошло је без свињских жртава). Црвенкапа и бака, истина, напослетку су живе и здраве, неначете, из вучјег стомака искочиле (не фали им длака с главе, а камоли да имају огреботину; имале су среће што је вук алав и не мисли на свој систем за варење: вазда се говори да сваки залогај треба сажвакати неколико десетина пута, а он ко да седи на ушима - гута људе у комаду). Ваљда су се вуку тешко увалиле у желудац (сва је прилика и да су се батргале, што је изазвало додатне тегобе): ко да их превари толике (и да не наиђе ловац, грдних би мука злотвор имао, с варењем, надимањем, гасовима... надалеко би га осетили)./
Мислим, јесте, шурујем са злочинцем (вук длаку мења, ћуд му остаје зла), можете то да ми пребаците . Али, у борби против самовољне деце, он ми је десна рука и неретко једина нада: тиме што помаже беспомоћној тетки у невољи, донекле се искупљује за сва зла која је починио недужним јунацима бајки.
Шта ћу, дављеник се и за сламку хвата, а некмоли за вучје чељусти. Ја као оне мајке што несташној деци прете: сад ће да ти дође отац! Што ја да се нервирам, само викнем: вуук, вуук, и дете се окани ћорава посла. 
О, да вучију сорту дуго поживи бог; тетка је мека срца (и никаква ауторитета), ал' он је строг! Свака би кућа (да се реши с децом мука) морала да има по једног вука (ко што је некад на видном месту стајао заденут прутић шљискавац; то име сам сад смислила, а мислим да је асоцијација на танкоћу, савитљивост и делотворност јасна). Од вукова само треба тражити да вегетаријанци постану: да крај њих Црвенкапе, бабе и овце могу да опстану (слаба ми вајда од деце мирне, ако ми која овца погине)!

уторак, 9. април 2013.

Најслабија карика између две ватре

Током основне школе имала сам фобију од ватре, не једне, ни друге, него кад се нађем између две. А наставници пак није било ништа лакше, кад год је (а готово увек јесте) имала паметнија посла (у канцеларији), него да нам на плато баци лопту и  "припрему" за час: играјте се између две ватре!Истина, ништа мање нисам зазирала од кошарке и одбојке (које су ми и данас-дани остале шпанска села), но смо то ређе играле. Тачније, играле су друге девојчице, ја сам гледала како да изврдам или да се ишчупам што пре (могу згибови - то сам баш волела; може и козлић - и то сам волела, мада сам стрепела да се не стропоштам, покршим или тек избламирам; скок удаљ; скок на главу у празан базен... само не тимске игре); претпостављам и да сам више пута месечно полагала право на "поштеду" (циљ оправдава обилно крварење), "заборављала" опрему... Ааа, кад поменух опрему, трико (на којем је наставница инсистирала) заслужује посебну пажњу. Ем је црн, ем је припијен, а пубертет под њим на све стране вири (ако је среће да не кипи). Ко би нормалан желео у томе да парадира?! (Мислим, све бејасмо још малолетне, и ниједна се није звала Ава Карабатић.) Претпостављам (јер се не сећам) да сам, с разлогом, "вриштала" од среће кад уместо физичког имамо математику или хемију. 
Нисам се ја плашила ударца (лопте), противника који су спретнији и способнији (многи то вероватно нису ни били, али сад се не може проверити; самопоуздање је поуздан штит кад га истуриш пред себе; засигурно су били самоуверенији и агресивнији), но сам читавог живота избегавала ма какво излагање туђим погледима, и не да нисам волела истакнуте позиције него сам увек гледала да се завучем у неко (безбедно) ћоше (где би, по могућству, сви на мене заборавили). Следствено свему напред наведеном, била сам једна од оних које нико не жели у својој екипи и најслабија карика, Ахилова пета (ма рођена за улогу оних јадница у америчким тинејџерским филмовима, које, због особите повучености и збуњености, сви редом шиканирају). Успевала бих (и то с муком) да направим тек који снебивљив корак на терену, колико сам морала (стид ме ужасно спутавао... и да говорим, а камоли да се крећем или, не дај боже, трчим), док ме не звекне лопта (што и није био неки изазов нити је ико рачунао као неки успех; нико сем мене, која сам за тим жудела). 
Само сам тај тренутак (никад не дуго) чекала и онда бих могла да одахнем, спокојно седећи негде са стране (на мене нико више није обраћао пажњу, а имала сам и алиби: испала сам), забављена (као и данас) својим мислима. А мислила сам (време је показало колико бејах у праву) да ми живот никад неће тећи глатко (због те моје уздржане и несигурне природе). И није ми било лако (до данас се нисам сасвим уклопила, можда би требало додати и - на срећу), али сам касније схватила да морам да играм "између две ватре" (и да се сматрам срећном ако ме не опколи још неколико пожара приде): почела сам и да избегавам лопту (место да само стојим као кип, скрштених руку), а умем вала и да је шчепам, па и добро потегнем!

Кинге, кинге!

Што мој сестрић воли књиге! Како ујутру отвори очи, он завапи: кинге, кинге, где је (маните сад неслагање именице и глагола у броју, још није стигао до те лекције)? Утом их спази на полици покрај радија, а изнад телевизора, и кликне радосно (ко да је открио Америку): ево гаа! Онда упрти све те сликовничице (домаће животиње, дивље животиње, бројеви...) па их носа кроз кућу и чим се гдегод удобно смести (воља му да седне, воља да прилегне), заповеди (разуме се искључиво мени, ко да су други неписмени, а не лењи): цитај! Пре неко вече једну књигу узео у једну, другу у другу руку па се затетура по ходнику: посрте под теретом (не)знања! А ниједна од тих књижица нема више од десет страна! Држ' се, држ' се, на муци се познају јунаци (а читаоци тетурају ко пијанци)! "О да знадеш шта те јоште чека..." (какве књиге од стотина страна, ситни фонтић, а нигде сличице, да се предахне)!

Дете је у стомаку ко мачка у џаку


Годину-две уназад Маша није хтела ни да чује за новог потомка својих родитеља (ко је луд да дели: маму, тату, њихову пажњу, играчке, простор...). Сад је мало легла на руду (прогута кнедлу, али не хистерише): може, али да буде сестра (незгодна је ко Европска унија: само поставља захтеве)! А ако буде брат (не смемо превидети и ту могућност)? Бациће га у поток (где сељаци бацају старе телевизоре и ве-це шоље; Маша изразито мари за екологију, али ваљда сматра да новорођенчад не загађује животну средину, сем што мало негативно утиче на бубне опне), рече и не трепну. /Гле како размишљају нове генерације, себи да не науде; кад се мени у недоба - тек ми беше три године - родила сестра, ја сам, завлачећи се, снуждена, под сто, претила да ћу СЕБИ да поломим ноге и руке. Куку, да сам прешла с речи на дело, сад би ми само чежњиво цуреле бале по тастатури./ Јуу, Машо, па зар би имала срца: онако мало, а беспомоћно и слаатко биће? Смекшало јој срце напречац. Одлуку је преиначила: даће га неком (комшиници или тетки). 
Али с тим нема нагађања, покушавамо да је уразумимо: дете је у стомаку ко мачка у џаку - док не изађе, немаш појма шта је (шта зна Маша шта је ултразвук, биопсија хорионских чупица и амниоцентеза; и ја сам то начула колико јуче , док ми сестре бејаху носеће). Хм, тек један трен поћута (да поразмисли) она (не жели ништа да препусти случају).
Једи женску храну, изручи мајци чаробно решење из уста ко из рукава. Пошто се исмејасмо, сестра и ја упитасмо шта ту спада. Па, као на пример, шаргареепуу, воћее... А која је мушка храна? Паа као нека крушкаа, бананаа... (Ово друго сестра, кроз смех, потврди као истину. Ако ћемо тако да гледамо, и шаргарепу је Маша погрешно сврстала, те би јој се имитативна магија о главу обила, а шаргарепа грдно замерила.)
Чули сте поуздан рецепт (како се праве бебе, ког хоћеш пола), да не буде после "нисмо знали": од банане се прави брат мали, а сестре лепе од шаргарепе! /Истина, ја сам чула да снага или здравље на уста улази, а да дете користи исти отвор за "убацивање" у мајчину утробу нисам вала (и та деца наопака: на велика врата мало уђе, на мала би велико да изађе). Ваљда је заблуда да се од оралног секса може затруднети још увек заблуда./ Несумњиво ће Маша настојати да се ово наранџасто поврће чешће нађе на породичној трпези. 

Туђа рука тесто не меси (како треба)

Сестра "преко фирме" набавила лиснато тесто, три пакета по десет килограма (шта пакети тачно садрже још нисам проњушкала, ал' ништа се то не може сакрити: све ће да се прилепи за бокове). Упс, сад знате шта имамо у замрзивачу (одох да закључам врата)!
Јуче смо Маша и ја, оставши саме, испробале ролнице с маком и кифлице с кремом (па ваљда тетка зна да прехрани дете, а дете да намрви по кревету). Маша додуше ове прве можда није ни такла или је тек невољно окрзнула зубима (већ бејаше појела неког пужића са сиром, а сита госта тешко почастити). Кифлицу с кремом је појела због крема, али човек треба да копа ко рудар док осети малчице сласти. 

Ее, баш како сам и мислила: не може то никад да замени домаће пециво и домаће колаче. Одмах сам направила лењу питу, ону коју већ два дана планирам, па никако да се наканим; моја сестра каже да је то у складу с називом пите). И овог пута је испала прсте да поједеш! Но, ја једва да сам могла да зинем, а камоли прсте да принесем устима.  Појела сам више од једне (а мање од две: штрпкала сам од Машине порције) ролнице с маком, па две кифлице с кремом (врзмала се по кујни и око шпорета, па шта ћу, да ми уста не буду залудна)... Јесте, рекла сам да лиснато тесто није довољно добро (можда што не бејах нарочито гладна, превише је теста, а премало фила, за мој укус), ал' "излистаћу" ја и то (ипак, чињеница да за добру крмачу нема лоших сплачина не мења дефиницију и суштину тог јела на трпези).
А кад ја направим штрудлу с маком од готових кора, ммм, скала на ваги скочи за два подељка (не знам за доста кад су у питању задовољства). Какво замрзнуто тесто (не верујем ја да туђа рука добро меси као и што свраб не чеше)!
Иначе,  не разумем те младе (а богами и старе, и оне се олењиле) домаћице, што траже (смрзнутог) пецива преко погаче. Тешко им да саме умесе! А то би требало да буде особити начин исказивања љубави према ближњима и да топло породично гнездо чини још топлијим (па шпорет је укључен или ватра распаљена, како год). Ја бар тако мислим... док не порастем (и гомила породичних обавеза налегне ми на нејака плећа,  а кување и печење изађе на нос).

четвртак, 4. април 2013.

За нос ме вуче венчаницу да обучем (и колевку да љуљам)

Моја другарица постаће мама (благословена јесте и била). А постаће и нечија супруга. /Има ли веће среће од топлог породичног гнезда у којем бебе кмече (да будем искрена, милина је тек кад их ућуткају)?/ И каже: вучем те за нос, да будеш следећа (хоће своју срећу на ближње да пренесе)! Начула сам већ за тај обичај и критеријум формирања ранг-листе удавача (брине ме само што свуд врви од носатих уседелица; делује ли та магија?), као и да потенцијалној удавачи каче о сукњу (или где задену) кутлачу (то је вероватно старији, патријархалнији трик, који наговештава да је жени, бар кад се уда, резервисано место поред шпорета). 
Насмејах се; нисам од сорте која чами чекајући младожењу и вене без венчаног листа. Али нисам ни феминисткиња, амазонка, потенцијална монахиња (иако сам годинама ложила фамилију како ћу отићи у манастир, неке је то много "потресло", али јок - сувише сам чедна и жудна светлости)... Да резимирамо: није ми о главу (и има дана), а нисам ни гадљива!
Вучеш ме за нос да се удам или да затрудним (да и мени стомак набубри; а канда сам начула да се друкчије праве бебе)? Једним ударцем - две муве (на то се своди њен одговор); ионако једно неминовно води до другога (ма којим редом). Дакле (ради постизања оба ефекта, ђутуре), наумила да ме (засад тек вербално, преко Скајпа) вуче за нос, не бих ли се и ја, као она, докопала младожење, те постала носилац малог ембриона. Добро, нећу  (како сам се досад опирала, батргала и ногама и рукама) ставити штитник на нос (ако су ме толики вукли за нос, правећи ме будалом, можеш и ти, да ме учиниш невестом и родиљом), но, какве сам среће, бојим се да ћу се од тога само претворити у Пинокија (место да ме  судба слична твојој задеси, што ваљда јесте сврха таквог "насилног" поступка). Да не дође до контраиндикација?! Појавим ли се ових дана носатија но иначе, ко ће ме пожелети на сопственој венчаној слици?! (Куку мајци чија ћерка, носата, плете косе седе место торту свадбену да једе!)

среда, 3. април 2013.

Беба у стомаку

Поред тога што им се живци тање, тетке се напрасно гоје кад сестричине добију напад пркоса и зловоље. Ти си дебелаа (не смем сад да станем на вагу ни пред огледало; можда је истина?!), наруга ми се малопре Маша, али, осећајући да то није довољно "убојито", посегну за "оштријим" оружјем,  те додаде: имаш беебу у стомаакуу (па где бих друго: нисам Зевс да родим мудру, из главе, или, распојасаног, из бедра - а признајем драже би ми било: зло су крупна деца, а тескобна врата)!  /Из твојих уста у божије уши (па у мој стомак)... но, биће да другде тај заметак пребива и о могућем животу снива./
Пошто сам се ја, тобоже, узјогунила (како је Маша и очекивала и прижељкивала) због таквих "оптужби" (неемам, ко ти је то рекао, то није истина, то је лаж... то је сан), њој се још више усладило: иимааш беебуу... Па од тога крете асоцијативни низ (не верује она да децу доносе роде - отпао би им кљун од такве жгепчади, нити да се рађају из купуса - свака би кућа у зиму имала пуне каце беба): и имаш дечкаа, љуубили сте сее, у устаа (ијуу, откуд је вирила?)!
Топлоо, вруућее... ту је негде тајна зачећа и рађања, ту је негде (између маме и тате, између тетке и тече), али не (још увек) у теткином стомаку (ни Машином малом прсту).

уторак, 2. април 2013.

Куку мени: сама (полугола) против свих (одевених)



Није лако онима који пливају узводно, иду против ветра или ма како штрче у маси. Тешко је бити један и сам, другачији, јер ће све очи бројних истоветних бити упрте у тебе.  
Једне године на мору, с вечери, пристигосмо с плаже из Чања у Сутоморе (баш бејасмо окаснили) и заустависмо се кратко, само да купим Маши гуму. Кад год треба некуд протеглити ноге, то је мој задатак (и не буним се, јер ја волим да ходам, за разлику од мојих сродника). Продавница беше у близини (тако ми се чинило) паркинга и ја само навукох сукњицу, да скокнем зачас. Невоља је била (касније сам схватила) у томе што ем бејах мокра, ем разголићна (кад то нико други није)... Море, мислите, па шта? Али већ пада мрак, сви већ упарађени и напирлитани, враћају се у град. И сви зинули у мене ко да игра мечка (сестра би ме пре упоредила с го-го играчицом). Ја журим кроз масу, што пре да јој се уклоним из видокурга, али не могу лако и брзо да се пробијем кроз гужву (ни да избегнем све те разноврсне, махом зачуђене, и мушке и женске, и младих и старих, погледе, што се лепе за моје јадно незаштићено тело; такву опасност стварно нисам предвидела, огрнула бих се ја прописно). Минимална зелена сукња и љубичасти купаћи (увек морам да поменем боје будући да сам истима опчињена, и јер бих сама за собом звизнула.... иако сам далеко од савршенства, ал' није у томе ствар, ни чар), с којег клизи вода, и с мокре косе ми капље, призор су којем се није лако одупрети. /Ја се увек купам с вечери, а никад се и не сушим на сунцу; кад зет одсвира фајронт, само се умотам у пешкир и улетим у кола; после му седиште остане мокро, али џаба гунђа./  Еее, осећала сам се као да сам гола (а руку на срце, то и није далеко од истине)! Није ми пало на памет да је на мору прихватљиво бити наг само док не падне вече или док су и други голи. Спој влажног купаћег и свеже вечери причињава додатне (не)угодности (појединим посматрачима, верујем, може да буде и угодно). Дошло ми да прекрстим руке на грудима (то је све што сам могла), али то би ме додатно спутавало (успоравало) и чинило ме још упадљивијом. Журила сам, али како обично бива, кад желиш да утекнеш, ноге постану јако споре, а одредиште као да се удаљава и узмиче. Једва се докопах сигурности аута и залупих врата, те умакох хордама радозналих, и пожудних, и прекорних, погледа, који су ме пратили у стопу.
Не може да се свлачи како и кад коме падне на памет. И ту има да се поштују правила. Ако су сви голи, буди и ти, нико неће ни приметити. Ако ћеш се разголитити кад је и где теби воља – баш имаш петљу (кад немаш одећу док је имају други)! 

Gej je OK


Maši se razvezao jezik pa, koliko je do juče pazila da se tajanstveno ime izgovara samo šapatom, u četiri oka i iza čvrsto zatvorenih vrata, toliko danas ne bira ni vreme ni mesto, zija na sva usta (i pred svima redom) kako se "zaljubila u Strahinju" (a on u Suzu, ni to nikad ne zaboravi da pomene; i ljuti se kad ja kažem: ko ga šiša, naći ćemo lepšeg, iako ne znam tačno ni kakav je ovaj, ali čim on trči za drugom - taj u moju familiju neće da kroči).
Večeras, ko zna koji put, poveri to i Dimitriju (trogodišnjaku): ja sam se zajubiva u StVahinju; a u koga ces ti da se zajubis kad poVastes? (ume Maša da izgovori sve glasove, vežbala je, ali lakše kako je prvobitno  navikla, a možda i od te ljubavi muca, ko će znati, gadna je to boljka). I ja ću u Strahinju (što taj klinja ima sreće, pa je li zlatan?!), odgovori Dimitrije (sve vreme ozbiljno i tupo zureći u nju, zatečen tim pitanjem). A ne možeš ti u Strahinju, nasmeja se Maša, ti si deecak (vidite, nije ljubomorna, nije ni na Suzu - tek kad poodrastu žene postaju sujetne i osvetoljubive; nije ljubomorna nego neobaveštena). Nasmejah se i ja (deca mala, još neupućena, udžbenici zastareli, a oni još i ne čitaju). Mašo, hej (gej je OK), šta pričaš to: može, što ne može (al' se bojim da bi ga otac umlatio ko vola u kupusu).

Потенцијална муштерија


Једног дана (пре више година, мада то и није битно) седимо моје сестре, зетови и ја с вечери на обали Марковачког језера, гледамо преда се и ћаскамо. Дан се лагано примиче крају, а неки позамашни деда (што се, изгледа, као младић осећа) залази лагано у воду. Шта би радио кад би почео да се дави (да га лупи срчка, рецимо, што нам се у његовим годинама чинило врло могућим), упита један мој зет (чије занимање није битно за ову причу) другог (по занимању каменоресца). Ништа, одговори мирно и озбиљно овај, само бих му добацио визиткарту (кад вас тај тапне по рамену и упита за здравље - бежите главом без обзира). 

Читуље на ште срца


Моја мајка и сестра тако су ревносне, ма нема шансе да пропусте да ми у рано јутро, на снене очи (без икакве увертире - пука је срећа да душа стигне да ми ускочи у тело) и на ште срца, проспу (с неба па у ребра) информацију о томе ко данас, а ни убудуће, што би рекао један мој зет - неће гледати телевизију. Разумела бих да сам Исус, какав год чудотворац, па да могу да окренем Харонов чамац назад и одсвирам продужетак покојнику. Овако, ваљало би кад би могле да држе језик за зубима, бар док се не наспавам. Свакако ће ми једна од њих две, која буде бржа, саопштити ту ексклузивну вест, али неће пропасти свет ако то не сазнам пре но што се покојник охлади. Добро, умро је (од старости нема лека; шта год да је смрти оправдање - помоћи нема). Али зар треба сад и ја, на туђ дан, да умрем од неспавања (ионако се сан нерадо спушта на моје капке, морам га пазити ко мало воде на длану)?!

Од сијалица пада мрак на очи


Сваки пут кад из своје собе уђем у неку другу просторију, па пожелим да изађем из мрака те притиснем прекидач - обузме ме ужасан бес. Прво прегори сијалица на тераси, па у ходнику, затим у мојој соби, па на мојој лампи, у купатилу, а малопре и на другој лампи (коју смо у купатило сместили, јер нешто није у реду ни с фасунзима)... Како се некад те трагедије дешавају у по ноћи, немогуће је одмах друге купити, па их надомештамо тако што "сечемо уши и крпимо дупе" (мом деди би сад било драго да чује да сам напокон то превалила преко прстију; као мала бејах исувише стидљива да га цитирам оног дана кад је крпио пушницу): премештамо из собе у собу, с лустера на лустер, с лустера на лампу, с лампе на лустер (зависно од приоритета)... Произвођачи сијалица, готово сам сигурна, праве их тако да ретко која доживи месец дана (а онда мораш да купиш нову, ако не мислиш у мраку трапати). Иако их пазимо као мало воде на длану (добро, вода је неумесна метафора у контакту са струјом;)), обазриво и нежно (не помињемо сад Машу) палимо и гасимо светло, сваког часа нека цркне: која у тишини, без буке, скромно, а која пукнувши и прснувши на све стране, па си срећан ако извучеш живу главу, а не знаш где да згазиш. Од те узалудне борбе сви смо клонули и на ивици нервног слома (хвала богу, још не неке високе зграде;)). Готово смо се предали и навикавамо се на мрак (резигнирано прихватамо и подносимо тај терор), па подоста времена и не мењамо "ослепеле" сијалице (ако могу кртице, можемо и ми). Једине сијалице у које се још можемо поуздати су она у фрижидеру и она у глави - знате ону што се "нацрта" кад Прока Проналазач викне: еурека! 

Једи, кумо, и граха (црче бумбар од страха)


Једна моја сестра завалила се у Машином новом кревету, па подметнула бумбара (ја га бар таквим сматрам, али не гарантујем да није пчела) под главу (кад јој се већ нашао при руци), а друга с врата, кисела изгледа (што сестра која се разбашкарила не опази), уплашена за добробит несрећног инсекта (ма колико крупан био) упита: хоћеш да ти дам јастук? Ма не треба, одговори она (не обративши пажњу на међуредове у сестрином питању), навали се још јаче на бумбара, и настави да вергла ко зна о чему.                                 Ја, као неутрални посматрач, прснух у смех (што баш и није било примерено кад узмемо у обзир ситуацију у којој се бумбар налазио) и преузех на себе улогу посредника. Па ово је, рекох, као у оној народној причи, кад домаћица, све цупкајући нелагодно око јешне гошће, каже куми: једи, кумо, и граха! А ова навалила као луда на ајвар: нека, нека добар је мени и ајвар. Али, платила сам га оку по то и по то, наставља прва да лије невидљиве сузе над тешким губитком, а кума ни пет пара не даје (тек коментар између залогаја: и вреди!).

Одрастање (нерођеног) детета без нета


Ако ја родим дете, нека зна да нема Фејса (ни Твитера, ни било чега сличног) до двадесете (ни ја нисам почела пре; обрела сам се на Фејсбуку готово две деценије касније)!  Нема шта да тражи на интернету (не допадају ми се садржаји које овде читају и гледају малолетници!) Осим ако ће да му ја висим над главом! Сад (док је још јајна ћелија, пука могућност, замисао или сан - можда не само мој) нека добро размисли хоће ли да буде део мог света (без интернета)! 

Вербална дијета апетиту не смета



Знам како да смршаш, рече ми зет (готово усхићен због познавања те тајне), баш кад мајка донесе из подрума теглу ајвара, и док се кромпир клај-клај пржио на смедеревцу (неко чија је дужност да домеће цепанице забаталио је свој посао). Зато што се пржио на лаганој ватри, био је онакав какав ја не волим да буде - натопљен масноћом и гњецав, па га нисам ни јела (свиња за коју нема лоше сплачине каткад зна и да изненади повисивши критеријум). За разлику од мене, што волим искључиво кад је кромпир реш, Маша ми повери да воли "и кад је крцкав, и кад је мекан, и све остале. 
Уу, где ја одох; враћамо се на зетову тајанствену спознају. Прво, не знам откуд му идеја да ја желим (а поготово треба) да смршам. Мислим, ваљало би вероватно, овде-онде (оон ће да ми кааже!), али дијете никад нисам практиковала (сем оно једном-двапут у раној младости, што је у ствари било гладовање, које је увек лакше од уздржавања и умерености). Сем тога, знам да се од њих увек мршави на погрешном месту (нећу да ми скине жељене облине). Нека, хвала ти. 
Једеш три дана само кисели купус и пијеш доста течности, саопшти ми он "магични" рецепт, не обазирући се на моје опирање. Их, па знам и ја то. Али ја нећу да гладујем; човек само треба да једе кад је гладан, у мањим порцијама, с минимумом масноће, да се окани слаткиша... Е ту је јадац (у, да ми сад падне шака, слистила бих га до кости... иако у последње време радије и чешће посежем за бат(а)ком и карабат(а)ком))! Кад замирише штрудла с маком, како не бити лаком (за Божић нисам могла да се обуздам: гутах парче за парчетоим, а ништа не осећам, као у рупу без дна да бацам)?! Ја ћу да пробам, зет рече (тоном којим се обелодањују крупне животне одлуке, што од нас захтевају велику жртву), а и жена му изјави како ће га и сама следити у том подвигу (па, и право је – заклели су се на верност и у добру и у злу, и у ждрању и у дијетама... не знам само ко ће да завуче руку у кацу - леден онај расол). 
Мислим да не уметнуше ниједну неутралну реченицу између те у којој су се решили на подвизање због којег би им и Свети Петар Коришки позавидео (кад би то било богоугодно) и наредне, у којој једно од њих примети да би могли да направе тулумбе, а друго поче да ређа намирнице које су им потребне (пође ми вода на уста од самог узгредног слушања). Ее, човече, ничег да прегради кисели купус и тулумбе (припашће вам мука, препустите ово друго мени), неће ваша вага скоро одахнути (а надам се да ћу и ја прсте да полижем, након сочних тулумба)! ;) Ааа, ево и кромпира, стиже на сто (да ме демантује и помири предјело и десерт); виљушке у руке, доста је било "гладовања" (ко је смршао - смршао)!

Од вишка (дупета) глава не боли


Видимо из аута неку познаницу, тј. сестра види, па и мени скрене пажњу: утегла се у црне хеланке, не мож' човек да не погледа (мислим, мени би и промакло, али мојој сестри нема шансе да промакне, све и да јој задњица беше дупло ситнија). Баш има велико дупе, примети моја сестра (као да се нас то тиче). Питај мушкарце да ли је велико (од вишка глава не боли), рекох јој ја, насмејавши се (жене траже длаку у јајету и целулит у дупету, туђем... а мушкарци нису тако пробирљиви). Знам, али стваарно, баш је велико (не одустаје моја сестра од критике, ко да кани да седну на исту столицу), не приличи јој (као да се дупе слаже уз карактер и купује код Кинеза). Па шта ће сад, такво је какво је (а не може то бити лоше са две и по деценије), и ја се држим свог става (да, као што свака роба има свога купца, свако дупе има очи које ће алаво зурити у њега). И спуштено је, наставља она да дупету тражи мане (несрећно дупе, мени се чини, спуштено је само због високих критеријума моје сестре, или пак због предрасуда према, несумњиво поносној, власници). Ја нисам сигурна у то, али мене та тема није ни занимала. Спуштено, па шта, нико нема идеално (или бар ничија није горела до зоре, све прође, а телесна лепота и најпре). Али што га истиче, не предаје се моја сестра (канећи да одбрани свој став и наметне девојци другачији стил одевања)? То је ЊЕНО дупе, НЕМА друго, има право да га ВОЛИ (што га истиче и није проблем, него да јој на овој зими не заладни)! 

понедељак, 1. април 2013.

Свако зашто има своје зато! А бабе знају...

Пре прилично година једна баба (од оних што брину туђу бригу) упита моју сестру од стрица: "И вас три се све удале?" (Све. Као да је то нешто; свака врећа - и најружнија и највећа - нађе закрпу!) А онда се окрене мојој рођеној сестри (којој тад не беше више од седамнаест година): "А (од) вас три ниједна није?!" (Ју, ју, јуу, трагедије!) Нико вас неће?" (Нема код бабе ни пет ни шест: свако зашто има своје ЗАТО!) 
Обе сестре су ми се касније ипак удале (на једвите јаде; фамилија је годинама стрепела да ћемо све остати уседелице); само се ја још "трудим" да баба буде (бар трећим делом) у праву.