Мрзим кад ми је језик бржи од памети (а није му неки проблем, не мора да буде одвише брз) и кад трчим ко јуне пред руду. Вечерас сам опет истрчала пред мајку и пред шпорет: понудила се да испечем кромпир (обе-обе-обећала, па сeе покаајаала, као она мала из песме Браће Бајића). И док се мало забавих на Скајпу, док нешто нашкрабах на Фејсбуку, прођоше сати (ако време иначе лети, ту шиба ко лудо).
Коначно се смиловах да окренем (тешка срца, на једвите јаде) леђа компјутеру и прихватим се посла, тј. плеха. Кромпириће које је мајка већ била ољуштила (такав је био дил: она љушти, ја сечем и печем), "пребих", ко епски јунаци, "надвоје, натроје" (како који, зависно од величине), долих још мало уља (да ми после не гунђају како је суво и демонстративно се ману виљушке), насух воде и тутнух у рерну плехчић (једва сам се изборила да спремамо мању количину хране, а не да кувамо ко да хранимо пола села; не дам да се храна баца, и тачка). Сад сам опет могла, мирне душе, да се вратим пред компјутер (сви путеви воде у Рим, сем из моје кухиње - не можеш компјутер ни да обиђеш ни да прескочиш). С времена на време присилих се да скокнем и завирим кроз стакло на вратима рерне, који пут их и одшкринух (да лепо видим, ко човек, каква је ситуација). Аха, још мало (црева ми закрчаше због предосећања скоре гозбе). То мало које је недостајало (а на које ниједан од мојих родитеља није обратио пажњу) таман је толико да кромпири мало порумене (ја такве волим да једем, друге нисам ни питала... јер, како се оно каже, бог је прво себи створио браду; хвала му што мени није уопште). И тако, док сам траћила време на интернету, рачунах, и отац и мајка су у кухињи, пазиће на вечеру (јесте, вечера, лаган оброк; то је једини оброк који мој тата има у кући, а ми се солидаришемо: није фер да само тата доводи желудац и линију у опасност, тј. да сам масти брке). Међутим, потпуно сам сметнула с ума колико је сати и да је почело емитовање Фарме (и то, ако се не варам, номинације - моји родитељи би пре пропустили задњи воз). У међувремену је стигла и сестра па навалила на Фејсу да гледа слике (нема жена интернет, ни Фејсбук, па жељна траћења времена), и сваки час ме пита: где сад да уђем? /А што ме не питаш, рекох јој, бесна што ме прекида у неком послу, где сад да ИДЕШ, па да ти кажем: иди у пич...пипипипии (цензура закаснила једно слово)./ За то време моји су гледали у чијим ће рукама завршити штапићи, на памет им не падаху кромпирићи и умало да останемо празних шака, тј. тањира (и за несрећу која нас је задесила и за ону коју смо за длаку избегли брачни пар из кухиње, ватрени обожаватељи Фарме, мене је сматрао одговорном). Сва срећа да сам у неко доба (на пола номинација) у кухињу улетела ја и спасла што се спасити могло. Ако су ноћас уснули с којим зубом мање, ја им нисам крива (нек се жале Пинку). А ако у току ноћи испију по неколико кубика воде, нека до сутра сачекају са жалбама. Никако да ми неко открије тајну: како да израчунам довољну количину соли коју треба додати јелу (рецимо, колико кашика (добро у деминутиву) соли треба умешати у двадесет ситнијих кромпирића). Пошто не знам колико кашика, ја кашику и не користим. Узмем сланицу (обичну провидну кутију са зеленим поклопцем) и поспем (тако што је нагнем и протресем, што особито нервира моје укућане), онако отприлике, дуж плеха и назад, па шта му бог да (сланоћа је, кад ја кувам, увек лутрија: може да буде неслано, може да буде таман, а може и да... исцрпи градски водовод). Е, вечерас смо извукли сланији крај. А тек што сам на сто додала сланицу (тај израз, којим одликујем кутију, има посебну емотивну вредност за мене, сећа ме на сланицу из мог детињства). Знам ја да народ каже (и баба ме на то стално подсећала): досолац на асталу, пресолац по леђима (од вишка соли глава не боли, за леђа нема гаранције). Ал' ко би се усудио на ме руку да дигне (остао би без ње).
Нема коментара:
Постави коментар