Сваки пут кад из своје собе уђем у неку другу просторију, па пожелим да изађем из мрака те притиснем прекидач - обузме ме ужасан бес. Прво прегори сијалица на тераси, па у ходнику, затим у мојој соби, па на мојој лампи, у купатилу, а малопре и на другој лампи (коју смо у купатило сместили, јер нешто није у реду ни с фасунзима)... Како се некад те трагедије дешавају у по ноћи, немогуће је одмах друге купити, па их надомештамо тако што "сечемо уши и крпимо дупе" (мом деди би сад било драго да чује да сам напокон то превалила преко прстију; као мала бејах исувише стидљива да га цитирам оног дана кад је крпио пушницу): премештамо из собе у собу, с лустера на лустер, с лустера на лампу, с лампе на лустер (зависно од приоритета)... Произвођачи сијалица, готово сам сигурна, праве их тако да ретко која доживи месец дана (а онда мораш да купиш нову, ако не мислиш у мраку трапати). Иако их пазимо као мало воде на длану (добро, вода је неумесна метафора у контакту са струјом;)), обазриво и нежно (не помињемо сад Машу) палимо и гасимо светло, сваког часа нека цркне: која у тишини, без буке, скромно, а која пукнувши и прснувши на све стране, па си срећан ако извучеш живу главу, а не знаш где да згазиш. Од те узалудне борбе сви смо клонули и на ивици нервног слома (хвала богу, још не неке високе зграде;)). Готово смо се предали и навикавамо се на мрак (резигнирано прихватамо и подносимо тај терор), па подоста времена и не мењамо "ослепеле" сијалице (ако могу кртице, можемо и ми). Једине сијалице у које се још можемо поуздати су она у фрижидеру и она у глави - знате ону што се "нацрта" кад Прока Проналазач викне: еурека!
Нема коментара:
Постави коментар