Има сигурно месец и по дана како ми је друг послао семе босиљка (лично га је произвео). А тек ономад, кад је јаче изгрејало сунце (и скочио ми ниво ендорфина, серотонина и не знам ти чега све), ја сам се наканила да тај босиљак и посејем. Напокон сам то могла са задовољством да учиним: сем што ме сунце огрејало, купила сам и дивну зелену саксију (само таква приличи биљкама којима ја живот да дарујем каним).
Био је то, ако се не варам, први пут да је моја рука ишта посејала (чак ни семе раздора никад нисам); и Маша је, недавно, у вртићу, сејала цвеће пре мене (срам ме било). /А и тај вртић, богме, постао велика животна школа; нећу се зачудити ако ускоро почну да зашивају дугмад и штрикају џемпере./
За сваки корак питала сам мајку (јер у цвећарству ја тек проходавам, морам о друге да се ослањам), која се около мотала, те сам озбиљно приступила послу: прво наспем земљу (донела је лично с места на којем су овце некад остављале крајње продукте варења; таква земља, кажу, биљкама особито погодује), па унаоколо поспем семце, а онда прекријем танким слојем земље и залијем. Чини ми се да сам једном негде прочитала да босиљак захтева много воде; још се нисам наканила да то и проверим. А залијем га, кроз прсте, тако ми мајка рекла. Данас залијем, па сутра заборавим, те се прексутра, кад спазим исушену земљу (ово сунце кад угреје - не шали се), пренеразим и сместа отрчим по "шмрк".
И данас, замислите, затекох се крај саксије, па се непристојно забуљих у земљу. И угледах гааааа (оштро око имам; да имам диоптрију, не бих то јединче уочила)! Ааааа, никао ми први стручић! (Босииооооче моој зеелеееении... на моом срррцуу засаађеееении...) Похвалих се одмах мајци (не успевајући да зауздам осмех): никао ми босиљак (коначно изрека: како сејеш - тако жањеш, примењена на мој живот, нема ироничан призвук)! А шта ако је трава, пљусну ме она леденом водом (ко ће коме ако не свој своме... да сасеца крила од ентузијазма и стабљике босиљка). Усне ми се истог трена уозбиљише (зар на самом почетку да доживим такав пораз и срамоту?). Па ваљда не ниче прво трава (зар ће мене довека пратити оно лирско проклетство: да се јадна за зелен бор хватим... не би га се огањ начекао)? Требало је сестру да замолим да згази (где она ногом стане, ту трава не расте - од такве је сорте), па да будем мирна (но се бојим, прсла би саксија, а босиљак, ко зна би л' се усудио да клија). Нешто ми ипак говори да ће мој труд, кад дође време, уродити мирисом, а и закрчкати у каквом лонцу.
После сам (не дам се лако обесхрабрити), опет први пут у животу, посадила цвеће (кад ћу ако сада нећу). Неке дивне беле цветиће, сабљице (годинама их чежњиво гледах за комшијским плотом, најзад сам се докопала луковица). Заријем ашов, извучем земљу, поставим корен доле, загрнем земљом и нагазим (мајка, надзорник радова, каже да мора да се притисне). Па и није нека наука!
Највећа опасност код сађења (нећете веровати) јесу ГЛИСТЕ! Ааах, како мрднем бусен - глистаа! /Копрцајући се, глисте ремете тишину (иако гласа од себе не дају), јер ја, сваки пут кад коју спазим, морам да вриснем, а често и поскочим, стресавши се (шта да радим кад се глиста гадим)./ Ја захватим земљу да нагрнем око цвета - глиста! Ако су пуне руке посла, зар морају бити пуне и глиста?! Глисте на све стране! А баш сам ноћас сањала неке, свих могућих боја, прозирне! То је неко предсказање?!
Овом приликом при сађењу сам имала проблема и са некаким црвеним бубама којима је живот, из неког разлога, дојадио. И свима запело да им се у књигу умрлих убележи исти датум (где гори, људи, овај бубе?): масовно су се одлучивале на самоубиство и, без колебања, бацале под ашов или у земљу да их ја живе затрпавам (и на души носим). Е нећете вала (грех мени на кантар да навалите): кад год сам неку уочила, ја сам је из земље чапркала и (с душом у носу - њиховом душом у њиховом носу, и устима пуним земље) враћала их на мегдан: НЕМА узмицања, пуни шаржер и натраг у борбу! Живоот је лееп кад суунце сијаа намаа и слаткии мириис шиири... босиљак (добро, добро, знам да је својеврсна антиципација, ал' дочекаћу ја и тај дан)...
И данас, замислите, затекох се крај саксије, па се непристојно забуљих у земљу. И угледах гааааа (оштро око имам; да имам диоптрију, не бих то јединче уочила)! Ааааа, никао ми први стручић! (Босииооооче моој зеелеееении... на моом срррцуу засаађеееении...) Похвалих се одмах мајци (не успевајући да зауздам осмех): никао ми босиљак (коначно изрека: како сејеш - тако жањеш, примењена на мој живот, нема ироничан призвук)! А шта ако је трава, пљусну ме она леденом водом (ко ће коме ако не свој своме... да сасеца крила од ентузијазма и стабљике босиљка). Усне ми се истог трена уозбиљише (зар на самом почетку да доживим такав пораз и срамоту?). Па ваљда не ниче прво трава (зар ће мене довека пратити оно лирско проклетство: да се јадна за зелен бор хватим... не би га се огањ начекао)? Требало је сестру да замолим да згази (где она ногом стане, ту трава не расте - од такве је сорте), па да будем мирна (но се бојим, прсла би саксија, а босиљак, ко зна би л' се усудио да клија). Нешто ми ипак говори да ће мој труд, кад дође време, уродити мирисом, а и закрчкати у каквом лонцу.
После сам (не дам се лако обесхрабрити), опет први пут у животу, посадила цвеће (кад ћу ако сада нећу). Неке дивне беле цветиће, сабљице (годинама их чежњиво гледах за комшијским плотом, најзад сам се докопала луковица). Заријем ашов, извучем земљу, поставим корен доле, загрнем земљом и нагазим (мајка, надзорник радова, каже да мора да се притисне). Па и није нека наука!
Највећа опасност код сађења (нећете веровати) јесу ГЛИСТЕ! Ааах, како мрднем бусен - глистаа! /Копрцајући се, глисте ремете тишину (иако гласа од себе не дају), јер ја, сваки пут кад коју спазим, морам да вриснем, а често и поскочим, стресавши се (шта да радим кад се глиста гадим)./ Ја захватим земљу да нагрнем око цвета - глиста! Ако су пуне руке посла, зар морају бити пуне и глиста?! Глисте на све стране! А баш сам ноћас сањала неке, свих могућих боја, прозирне! То је неко предсказање?!
Овом приликом при сађењу сам имала проблема и са некаким црвеним бубама којима је живот, из неког разлога, дојадио. И свима запело да им се у књигу умрлих убележи исти датум (где гори, људи, овај бубе?): масовно су се одлучивале на самоубиство и, без колебања, бацале под ашов или у земљу да их ја живе затрпавам (и на души носим). Е нећете вала (грех мени на кантар да навалите): кад год сам неку уочила, ја сам је из земље чапркала и (с душом у носу - њиховом душом у њиховом носу, и устима пуним земље) враћала их на мегдан: НЕМА узмицања, пуни шаржер и натраг у борбу! Живоот је лееп кад суунце сијаа намаа и слаткии мириис шиири... босиљак (добро, добро, знам да је својеврсна антиципација, ал' дочекаћу ја и тај дан)...
Лепо каже она, чини ми се кинеска, изрека: ко хоће да буде срећан цео живот - нека гаји цвеће (што сам била несрећна - била сам)! Ја бих знааала где бих цвааалаа... мом драгааану под пенџееере (ваљало би ипак да сам пузавица, за случај да је прозор високо)... Нек мирише, нек се често буудии, неека моје бело лицее љуууубии (неће му ваљда пасти тешко, а ако има других послова, може то и да се одложи, неће пасти небо на главу)... Јао, а кад посадим и рузмарин (не за сватове, знам да сте то одмах помислили, знам; ој, пелен, пеленче, моје горко цвеће, тобом ће се моји свати окитити...), користићу га у кулинарске сврхе. Па кад "вјетар пири, рожмарин мирише (из шерпе, није ни чудо ако га намами), чини ми се да мој драги иде (што иначе срце бије ко махнито?). Да ја знадем откуда ће доћи, путем бих му босиљак сијала, странпутице" беле сабљичице, "нек ми драги по мирису дође" (ако нема других путоказа), ах...
Нема коментара:
Постави коментар