Како сам нешто лепила (а тај топли лепак воли да ми исцури на под више него леба да једе), подметнух средње листове из новина. А на једној се страни (гле, чуда!) затекао наш премијер. Уграбивши прилику, моја сестричина му нанесе лепак под нос и на очи. И каже: Вучић (то је име које и врапци на грани цваркућу) кад (као тад) плаче (не знам што је Маши до тог било стало, ал' њему не би тешко пало), има слине и сузе му иду нагоре (у томе се састојала њена уметничка интервенција).
Зашто нагоре, зачудих се. Па зато што је наопак и увек (вазда, стално, без престанка, у свим медијима...) говори нешто ружно, одговори дете крајње озбиљно (не залазе политичари само у школе, ради сликања, већ и у дечје главице). Не, не, ја јој (противно мишљењу својих родитеља, који су ме, без колебања, прогласили хушкачем) ни А нисам рекла. Не баавим се полиитиком... и (то нарочито) не веруујем вишее ником...
Нема коментара:
Постави коментар