Упркос томе што се, морам признати, веб камера донекле понаша као фотошоп (или можда ботокс), не могу порећи да волим кад ми дан почне (додуше тек од пола један; јутро сам прескочила, тј, преспавала, повремено кашљући и шмркћући) као овај.
У једној поруци на Фејсбуку обавештена сам да сам, како (и иако) године пролазе, све млађа. И осмехнух се, онако чупава, очију крмељивих и чудно сјајних, што због прехладе, што због чежње за оним чега (кога) нема (слабост тела смекшава и душу: кад болест ломи тело, душу лакше обузима сета).
Ах, како би то лепо било и ваљало би да је истина (само да кроз коју годину не завршим у кревецу; нек се подмлађивање заврши на двадесет пет... а да ми остане сећање на вишедеценијско искуство, па да живот види кад ја чврсто ухватим дизгине)!
Но немогуће да ме време, које све пред собом, без милости и колебања, сатире, у журби (јер, чак и кад ти се чини да мили, оно увек, ко сумануто, лети) није опазило, а не знам ни што би ми доделило привилегован статус кад га ничим (сем можда наивним и искреним осмехом, сем можда детињом душом) нисам подмитила.
Ах, како би то лепо било и ваљало би да је истина (само да кроз коју годину не завршим у кревецу; нек се подмлађивање заврши на двадесет пет... а да ми остане сећање на вишедеценијско искуство, па да живот види кад ја чврсто ухватим дизгине)!
Но немогуће да ме време, које све пред собом, без милости и колебања, сатире, у журби (јер, чак и кад ти се чини да мили, оно увек, ко сумануто, лети) није опазило, а не знам ни што би ми доделило привилегован статус кад га ничим (сем можда наивним и искреним осмехом, сем можда детињом душом) нисам подмитила.
Или тек беше (онај свој злокобни и алави) зуб опрало (кад ја пред спавање оперем зубе, одбијам и слатко да грицнем), па га мрзело да ме њиме нагриза (кад време опере зуб, и оно, канда, одбија слатко -- стрепи од каријеса).
Нема коментара:
Постави коментар