Ништа није случајно. Нисам ја случајно вечерас пропустила аутобус и нисам случајно пешачила узбрдо (уживала сам у пролећу). Нисам случајно на пола брда срела комшиницу и с њом проћаскала... не више од пола сата.Нисмо случајно говориле о женама с вишком килограма и о (ненаданом) мршављењу истих, о здравој исхрани, пестицидима... Све је то имало сврху: да ми поскочи, мало пољуљано, самопоуздање.
Рекла ми је: видиш како ти изгледаш, ко да ти није ни тридесет! /А јесте ми, далеко више. Има неки стари народњак о томе како "проође лето триидесетоо", Северина се вајка "лете ми, летее триидесетее", а и Легенде досипају со на рану: стижу ии четрдесетее (ето и госта незвана) -- све је то време одавно скинуло с мог репертоара./ Пре неки дан, а можда и јуче, прочитала сам негде да човек не престаје да се игра што (о)стари, већ (о)стари што престане да се игра. Мислите о томе... и трк на "игралиште"!
Хвала, хвала, комшинице, ко снег на шпорету се истопих. Могла је и да ме слаже, али нема везе, ја се још увек смешим... и тим комплиментом, ако не чињеницом, тешим... што живот пролази... дан по дан (а шта бих с њим још не знам).
Ја се правим да сам (још) млада и лепа, а, ето, нико ме неће. Додуше, правим се и да желим да ме неко хоће. /Или ипак... можда Неко, ал' не било ко, поготово не свако... Ал' д(р)уга је то прича... ако није песма.../
И тако, правећи се, промичем кроз пролеће, између расцветаних грана, насмешена и срећна (што сам жена, недосегнута -- настрана је моја жудња да туђу не утолим). Сниијеег паадее наа бехар, наа воћее; неекаа љубии когод коога хоћее... Ах, нико (изгледа) нема части ни страсти, ни пламена доста да мене воли (џаба ми противпожарни апарат виси о зиду)...
Рекла ми је: видиш како ти изгледаш, ко да ти није ни тридесет! /А јесте ми, далеко више. Има неки стари народњак о томе како "проође лето триидесетоо", Северина се вајка "лете ми, летее триидесетее", а и Легенде досипају со на рану: стижу ии четрдесетее (ето и госта незвана) -- све је то време одавно скинуло с мог репертоара./ Пре неки дан, а можда и јуче, прочитала сам негде да човек не престаје да се игра што (о)стари, већ (о)стари што престане да се игра. Мислите о томе... и трк на "игралиште"!
Хвала, хвала, комшинице, ко снег на шпорету се истопих. Могла је и да ме слаже, али нема везе, ја се још увек смешим... и тим комплиментом, ако не чињеницом, тешим... што живот пролази... дан по дан (а шта бих с њим још не знам).
Ја се правим да сам (још) млада и лепа, а, ето, нико ме неће. Додуше, правим се и да желим да ме неко хоће. /Или ипак... можда Неко, ал' не било ко, поготово не свако... Ал' д(р)уга је то прича... ако није песма.../
И тако, правећи се, промичем кроз пролеће, између расцветаних грана, насмешена и срећна (што сам жена, недосегнута -- настрана је моја жудња да туђу не утолим). Сниијеег паадее наа бехар, наа воћее; неекаа љубии когод коога хоћее... Ах, нико (изгледа) нема части ни страсти, ни пламена доста да мене воли (џаба ми противпожарни апарат виси о зиду)...
Нема коментара:
Постави коментар