У градском аутобусу данас случајно преко рамена неког господина и међ
гомилом сличних (сивих, тмурних, тужних...) слика спазих и његову. И
глумци умиру (кад им време није), зар не?
/Смрт граби све без
изузетка, смрт све изједначује, од смрти нема заклона, не зна се где те
смрт очекује, зато ти њу очекуј на сваком месту... Вијон, Епикур,
Монтењ... Пуца ми глава од њеног права да тачку стави кад јој се прохте./
Завртех главом у себи. Ето шта на крају од свих нас остане: бледуњаве слике на задњим странама Политике!
Нема коментара:
Постави коментар