Ђачка љубав

На великом одмору моја Маша стоји с другарицама у ходнику. Ужина, ћаска и смеје се. Понекад низ степенице са горњих спратова сиђе један дечак, који се допада њеним другарицама. И оне циче од радости што су га виделе. Још ако и њему, нехотице, поглед на њих падне, куд ћеш веће среће. Кад ме гурнуо (случајно) једном, па сам пала, рекла је Сара, пружио ми је руку и ја сам устала. /Маша ми је верно представила читаву сцену, укључујући и сјај у Сариним очима. Ђачка се љубав на песку пише: ко те јаче на мермер гурне, он те воли више./ Ах, што би тек било добро да је сломила лакат, а он да је посети у болници, да седне на њен кревет и да јој се потпише на гипс... Е, животе, шкртице!

Који је разред тај дечак, питам. Не зна Маша, али има дванаест година. Ију, па он је шести разред (ложите се на маторце; не разуме то тетка, увек је била супротно оријентисана)! Маша се смеје. Не свиђа се он њој (као, има младеж, бљаaк...), само њеним другарицама. Што лажеш, Машо (имала сам ја и пре, кад ми се сестричине осаме и опусте, прилике да начујем име тог малог и кикот у својој соби). Нее, и даље тврди она. Пре ми се свиђао, признаде (некако је атмосфера била подесна за поверавање; сва срећа што ме Маша опет не упита: а у кога си се ти заљубила -- ала бих се нашла у небраном грожђу). Ахаа, доброо. 
Могу вам рећи да се идеал дечачке лепоте генерацијама не мења. И у "моје време" (мислим, моје ђачко доба) било је довољно да дечак има плаве или зелене очи, па да се пола школе за њим помами. Друга половина, додуше, беше заљубљена у једног тамнопутог. Али треба узети у обзир да је било и неопредељених тј. оних које ни једном ни другом нису налазиле ману. А на личном примеру су осетиле да од вишка глава не боли, поготово кад се "вишак" воли.