Летос сам купила цело паковање папира за штампање (само је у мојој кући имао другу намену: за писање и цртање). Ваљда петсто комада. И одока: охохо. Баш то су помислиле и моје сестричине спазивши први пут пакет. /Вероватно су им и бале на уста кренуле./
Од тада је из дана у дан видно "мршавио". Децу импресионира велика количина. Такође их подстиче да се бахато односе према позамашним резервама.
Моје сестричине узму да цртају, онако, кад није баш да им се црта, али не знају шта ће друго. Дохвате једну бојицу, прву која им падне под руку или је нагазе, па све њом цртају: и стабло и крошњу, и птице и цвеће, и сунце и траву (рецимо, све браон)... Овлаш и млитаво држећи писаљку, повуку једну линију, па тврде да нису баш тако хтеле, линија није испала како је требало, врднула је где не треба. И онда... наљуте се, папир сместа згужвају и баце, па оду по други, чист ко суза. /Није да их не разумем. Тако бих ја са животом: не да окренем нови лист папира (а неуспели цртржи да ми остану иза и сећају ме), већ да потргам све лоше стране, да почнем испочетка, да ми буде без иједне мрље./ Гумицу нису користиле, не марећи што сам их ја због тога корила.
Тако су пакет од петсто комада срубиле зачас. Кад купим нов, оне то неће видети. Добијаће по комад, и то покаткад (кад проценим да горе од жудње да се ликовно искажу). Нек науче да цене мале ствари. И да их густирају.
Од тада је из дана у дан видно "мршавио". Децу импресионира велика количина. Такође их подстиче да се бахато односе према позамашним резервама.
Моје сестричине узму да цртају, онако, кад није баш да им се црта, али не знају шта ће друго. Дохвате једну бојицу, прву која им падне под руку или је нагазе, па све њом цртају: и стабло и крошњу, и птице и цвеће, и сунце и траву (рецимо, све браон)... Овлаш и млитаво држећи писаљку, повуку једну линију, па тврде да нису баш тако хтеле, линија није испала како је требало, врднула је где не треба. И онда... наљуте се, папир сместа згужвају и баце, па оду по други, чист ко суза. /Није да их не разумем. Тако бих ја са животом: не да окренем нови лист папира (а неуспели цртржи да ми остану иза и сећају ме), већ да потргам све лоше стране, да почнем испочетка, да ми буде без иједне мрље./ Гумицу нису користиле, не марећи што сам их ја због тога корила.
Тако су пакет од петсто комада срубиле зачас. Кад купим нов, оне то неће видети. Добијаће по комад, и то покаткад (кад проценим да горе од жудње да се ликовно искажу). Нек науче да цене мале ствари. И да их густирају.
Па шта би било кад би се човек тако према данима односио? Устанеш једног дана и не допадне ти се, па га одбациш. /Ко онај Јоца из песме, што је зевнуо двапут тога јутра, па реко: нека, устаћу сутра./ Устанеш, кренеш, нешто забрљаш, па одустанеш. Нека, и сутра ће сванути. И тако дан по дан, дан за даном... Оде живот!
Није живот лист хартије. Кад забрљаш, крпи, лепи, замазуј, прекрајај, прецртавај, преусмеравај... док не начиниш да иоле ваља.
Није живот лист хартије. Кад забрљаш, крпи, лепи, замазуј, прекрајај, прецртавај, преусмеравај... док не начиниш да иоле ваља.
Нема коментара:
Постави коментар