Маша ће на приредби поводом Дана жена бити водитељ програма. Има читаву страну озбиљног (и вероватно знатно старијем говорнику намењеног) текста да прочита. И чита одлично! /Рекла сам, признајем: запамтиће ова школа кад је у њој била моја сестричина! А шта ћете, право сваке тетке је да се тако хвали и верује како су јој сестрићи најлепши, најбољи, најпаметнији... на свету./
Све смо лепо увежбале: где појачати глас, где направити паузу, где дужу, где краћу, кад спустити глас, а кад подићи... Знамо ми то још како (тетка је школована спикерка). И чита Маша ко велика. /Да будем искрена, говори далеко боље од многих великих./
Кад је прекјуче у школи имала пробу, каже, сви су је гледали ОВАКО (како ви не видите, замислите прваке ослоњене о своје руке на клупама и исколачених очију, којима не трепћу). Нису ни причали (другари и другарице), додаје, и сама запањена (замисли тог чуда; нико није брбљао, како иначе бива).
А јуче, каже (тоном који одаје малчице повређену сујету), учитељица ми је рекла да (треба да) говорим мало спорије. А ја сам овако причала, поче да вергла (ДанасЈеОсмиМартДанЖена... -- спојеност треба да сугерише вртоглаву брзину), гледајући ми право у очи и ишчекујући моје мишљење, пре свега одобравање. Па добро, лепо ти је рекла учитељица, рекох мирно (није смак света, има дана -- поправиће се), мораш мало спорије. Е, па што ми то ниси рекла, прекори ме озбиљно, и просто љутито, Маша; ја само тебе слушам (само твоје савете и примедбе прихватам)!/Осмехнух се и помиловах је, исказавши колико то годи мојој сујети./ Ја сам овако читала: бла-бла-бла-бла-бла (то ја тако кажем, она говори свој текст)... а ти ми ниси ништа рекла (ниси рекла но-ноо)!
Упс, мора да ипак није тако брзо говорила док смо вежбале, сигурно бих јој скренула пажњу.
Било како било, с Машом нема циле-миле... има све прецизно да се зна. Она пажљиво слуша и следи моја упутства, а и ја морам да сносим одговорност и за речено и за прећутано.
Све смо лепо увежбале: где појачати глас, где направити паузу, где дужу, где краћу, кад спустити глас, а кад подићи... Знамо ми то још како (тетка је школована спикерка). И чита Маша ко велика. /Да будем искрена, говори далеко боље од многих великих./
Кад је прекјуче у школи имала пробу, каже, сви су је гледали ОВАКО (како ви не видите, замислите прваке ослоњене о своје руке на клупама и исколачених очију, којима не трепћу). Нису ни причали (другари и другарице), додаје, и сама запањена (замисли тог чуда; нико није брбљао, како иначе бива).
А јуче, каже (тоном који одаје малчице повређену сујету), учитељица ми је рекла да (треба да) говорим мало спорије. А ја сам овако причала, поче да вергла (ДанасЈеОсмиМартДанЖена... -- спојеност треба да сугерише вртоглаву брзину), гледајући ми право у очи и ишчекујући моје мишљење, пре свега одобравање. Па добро, лепо ти је рекла учитељица, рекох мирно (није смак света, има дана -- поправиће се), мораш мало спорије. Е, па што ми то ниси рекла, прекори ме озбиљно, и просто љутито, Маша; ја само тебе слушам (само твоје савете и примедбе прихватам)!/Осмехнух се и помиловах је, исказавши колико то годи мојој сујети./ Ја сам овако читала: бла-бла-бла-бла-бла (то ја тако кажем, она говори свој текст)... а ти ми ниси ништа рекла (ниси рекла но-ноо)!
Упс, мора да ипак није тако брзо говорила док смо вежбале, сигурно бих јој скренула пажњу.
Било како било, с Машом нема циле-миле... има све прецизно да се зна. Она пажљиво слуша и следи моја упутства, а и ја морам да сносим одговорност и за речено и за прећутано.
Нема коментара:
Постави коментар