Ја љуштим лук, а на ТВ-у Он. Не марим, окренута сам му леђима.
Не прође ни три минута; ја сецкам лук, а с екрана се опет зачу Он. Тата, опет овај? Тата ћути, ништа не говори. /По цео дан блене у ТВ -- давно је подлегао колективној хипнози. Не вреди ишта да му говорим: не верује мени, свом рођеном детету, свом, ма како јаловом, изданку, да не треба да верује Њему./
Одем до собе и кад се, након минут-два, вратим, опет се зачу ОН (и опет продаје муда за бубреге; колико ли тај човек има на располагању?). ТАТА, дрекнух (ко да је тата крив), па овај опет на телевизији?! Пусти, молим те, Парове или Фарму (мање је зло)!
Боравак у мојој кухињи озбиљно угрожава моје нервно здравље (за родитеље више нема спаса: остали су без бубрега).
Нема коментара:
Постави коментар