Сестра, мајка и ја мотасмо се по кухињи, свака посвећена свом послу: сестра пере и брише, мајка меси славски колач, а ја приправљам бакалве. Узгред, ми ћаскамо о којечему, повремено се препиремо и љутимо, вазда гунђамо (једна другој) и повремено се продеремо (кад чељад није бесна, кухиња није тесна... ал' кроз ову нашу не можеш да прођеш од домаћица).
И тако: једно правимо, а друго планирамо, колач месимо, о сарми расправљамо. Мајка хоће да стави соју: сваки пут кад нам "падне" посна слава, она покушава да нам у сарми потури сојине љуспице (али ми не попуштамо, тј. не допуштамо), но ја их не желим (чак и да постоји гаранција да није ГМО), стога се оштро противим. Наша је баба посну сарму само од пиринча, кромпира и шаргарепе правила, и то какву сарму - прсте да полижеш. А мајка гледа друге домаћице, па јој тешко да се одупре тој моди (која не ставља соју, ставља орахе, али мени се ни та верзија не свиђа). И несигурна, све мисли да је туђе боље.
Како помене соју, ми оспемо по њој (и по соји, разуме се) дрвље и камење, не сме више ни да нам помене. Нама не сме, али мора да се посаветује с другима, све се плаши да не погреши (као да већ хиљаду пута није посну славу спремала). Изнела телефон на терасу, па позвала прију, а не зна да су моје уши начуљене (од момента кад сам чула да се помиње сарма). Пријо, а јел' стављаш ти соју (џаба тихо пита, кад мене слух добро служи, заједљиво се исцерих)? Аха /не чујем шта прија каже, али знам да ће ова соју да стави само преко мене мртве (па може да ми је сервира за даћу - ако жели да се из гроба дигнем и све подавим у знак протеста)/. Јел' ставља прија соју, питам је после подругљиво (да зна да сам све чула). Стављаа, пркосно ми одговара она (а криво јој, знам, што је откривена). Прија нека ставља, али ти нећеш, одлучна сам ја. Е ставићу, тобоже је одлучна и она (а знам да се неће усудити против деце да "устане").
И тако се гађамо оштрим стрелицама, па се смејемо (нарочито сестра и ја). МОЛИМ, значајно ме, након неке моје изјаве (не сећам се које) упита мајка. А ја ноншалантно одговорих (ма паде ми на ум ко кец на десет): дупе ти посолим (кад смо већ у кухињи, готовимо јела и баратамо зачинима - да не мењамо тему, реквизите и супстанце; тако би дошло као саламура)! Сестра се на то насмеја, како сам се и ја њој шеретски искезила, а и ова "осољена" се осмехну.
Има неколико деценија како нисам осетила такво задовољство од осољавања туђих задњица, ма ни у основној школи није та доскочица звучала толико узбудљиво, колико сад кад јој се нико (укључујући и мене саму) није надао. Мајка је још и добро прошла. Да сам вулгарна, као што нисам, и да јој нисам ћерка, као што јесам, могло је још горе да буде. "Молим" је реч која вас може довести у гадну неприлику (нису све лепе речи тако фине да само гвоздена врата отварају; ова вас зачас, неопрезне, доведе у незгодан положај и изложи сексуалном узнемиравању).
И тако: једно правимо, а друго планирамо, колач месимо, о сарми расправљамо. Мајка хоће да стави соју: сваки пут кад нам "падне" посна слава, она покушава да нам у сарми потури сојине љуспице (али ми не попуштамо, тј. не допуштамо), но ја их не желим (чак и да постоји гаранција да није ГМО), стога се оштро противим. Наша је баба посну сарму само од пиринча, кромпира и шаргарепе правила, и то какву сарму - прсте да полижеш. А мајка гледа друге домаћице, па јој тешко да се одупре тој моди (која не ставља соју, ставља орахе, али мени се ни та верзија не свиђа). И несигурна, све мисли да је туђе боље.
Како помене соју, ми оспемо по њој (и по соји, разуме се) дрвље и камење, не сме више ни да нам помене. Нама не сме, али мора да се посаветује с другима, све се плаши да не погреши (као да већ хиљаду пута није посну славу спремала). Изнела телефон на терасу, па позвала прију, а не зна да су моје уши начуљене (од момента кад сам чула да се помиње сарма). Пријо, а јел' стављаш ти соју (џаба тихо пита, кад мене слух добро служи, заједљиво се исцерих)? Аха /не чујем шта прија каже, али знам да ће ова соју да стави само преко мене мртве (па може да ми је сервира за даћу - ако жели да се из гроба дигнем и све подавим у знак протеста)/. Јел' ставља прија соју, питам је после подругљиво (да зна да сам све чула). Стављаа, пркосно ми одговара она (а криво јој, знам, што је откривена). Прија нека ставља, али ти нећеш, одлучна сам ја. Е ставићу, тобоже је одлучна и она (а знам да се неће усудити против деце да "устане").
И тако се гађамо оштрим стрелицама, па се смејемо (нарочито сестра и ја). МОЛИМ, значајно ме, након неке моје изјаве (не сећам се које) упита мајка. А ја ноншалантно одговорих (ма паде ми на ум ко кец на десет): дупе ти посолим (кад смо већ у кухињи, готовимо јела и баратамо зачинима - да не мењамо тему, реквизите и супстанце; тако би дошло као саламура)! Сестра се на то насмеја, како сам се и ја њој шеретски искезила, а и ова "осољена" се осмехну.
Има неколико деценија како нисам осетила такво задовољство од осољавања туђих задњица, ма ни у основној школи није та доскочица звучала толико узбудљиво, колико сад кад јој се нико (укључујући и мене саму) није надао. Мајка је још и добро прошла. Да сам вулгарна, као што нисам, и да јој нисам ћерка, као што јесам, могло је још горе да буде. "Молим" је реч која вас може довести у гадну неприлику (нису све лепе речи тако фине да само гвоздена врата отварају; ова вас зачас, неопрезне, доведе у незгодан положај и изложи сексуалном узнемиравању).
Нема коментара:
Постави коментар