Девојка што јутрос у аутобусу до мене седе, чим се ушушка, ћушну слушалице од мобилног у уши (како мрзим ту моду, уопште све што је масовно; сем тога, одбојно ми је јер није ни здраво) и одврну музику, по свему судећи до даске. Попут Ластиних возача, наметнула је свима око себе свој музички избор (хвала богу и на срећу, ипак другачији од оног који имају чике за воланом аутобуса; њима је налик по безобзирности): не паде јој на памет да упита прија ли то мени, имам ли шта против (а да имам, можда бих употребила)...
Трешти нешто, зврнда, а ја игноришем и опуштено гледам кроз прозор (то је оно што ја у аутобусу волим да радим: гледам и размишљам, сањарим - некима је то можда губљење времена, а мени особито уживање; да слушам музику нећу - слух да оштетим, да читам нећу - да оштетим вид). Нећу да будем наџак-баба (наџак мање-више, баба таман посла) па да јој кажем да стиша музику. Али ако овако практикује сваког дана, оглувеће врло брзо (и она и несрећни сапутници).
Трешти нешто, зврнда, а ја игноришем и опуштено гледам кроз прозор (то је оно што ја у аутобусу волим да радим: гледам и размишљам, сањарим - некима је то можда губљење времена, а мени особито уживање; да слушам музику нећу - слух да оштетим, да читам нећу - да оштетим вид). Нећу да будем наџак-баба (наџак мање-више, баба таман посла) па да јој кажем да стиша музику. Али ако овако практикује сваког дана, оглувеће врло брзо (и она и несрећни сапутници).
Нема коментара:
Постави коментар