Јутро беше ведро и већ сунчано, на то нас је већ навикло ово михољско лето, а како смо се, моја сестра од ујака и ја, упутиле на далек пут (отуда узбуђене и пуне ишчекивања), дан је био и нашим осмесима обасјан.
Иако сам месецима неиспавана, а касно легла и претходну ноћ, не беше ми тешко да пораним (а ни да теглим путну торбу низбрдо). А изгледа да нисам једина којој фали сна.
Неколицина нас беше пристала уз предња врата аутобуса. У ишчекивању да се иста отворе, цупкасмо у месту и пребацивасмо се с ноге на ногу. С времена на време погледамо у станични сат: време одмиче, а возача нема па нема. Тек у неком моменту један од путника указа нам на возача који је на свом месту у аутобусу, заваљен у седишту, спавао као заклан. Сви се смејуљисмо са симпатијама и разумевањем, онако расположени (ко због сунца, а ко због пута на који се упутио), те одлучисмо да га нећемо будити до осам. Онда ће, вала, морати да се лати волана (а онако крмељив и бунован, куку, скркаће нас у неки јарак). Ја прођох с предње стране аутобуса, колико да привирим и утврдим у којој је фази сна, а возач ни пет пара не даје, ма ни да трепне. Међутим, пет минута пре времена поласка, он отвори очи. Немогуће да му је унутарњи сат тако наштелован, гарант је подесио аларм на мобилном телефону. Е, сад кад си се сном окрепио, можемо да кренемо.
Пола сата вожње, па сат и по тумарања градом и чекања другог аутобуса. Тачније, већ смо унапред знале, чекале смо мини бус. А био је толико мини да смо се у њ спаковали ко сардине. Добро, кад чељад није бесна, ни аутобус (приспео из престонице), ма коли(ц)ки био, није тесан.
Један од возача (онај млађи), како возило пристаде на перон, искочи те зађе отпозади (на задњу страну буса мислим, да не буде забуне), те дограби наше торбе и потрпа у гепек. Нити нас ишта пита нити много слуша. Ценимо ми да унутра има мање седишта но пред бусом путника, па питамо бојажљиво (нити нам се четири сата стоји нити нам се чека наредни полазак ко зна у које доба): има ли места? Ма то (та гужва и гунгула) само до Тополе, од Тополе је празан аутобус, утешише нас обојица и сагнаше унутра.
И тако, до Тополе ми се (ко мање, ко више) стисли једни уз друге. Хвала богу да сам ушла последња, па ми страга бејаху врата, а спреда бејах уз сестрина леђа. Према сестри наџогерила се једна постарија, причљива госпођа (пензионерка, радила у здравству, како рече), врло ведра духа и са смислом за хумор. Тај исти смисао, испоставило, се имали су и возачи, а церекале смо се и сестра и ја (од досетки ја сам се овог пута уздржавала), што нам је скренуло пажњу с тренутних мука. Атмосфера у том деминутиву од аутобуса (аутобушчићу) била је нужно фамилијарна, просто интимна. Било је сасвим природно да с возачима будемо на ти, кад смо им већ висили над главама. Међ њима двојицом седели су, леђа уз леђа, глувонема бака (неколико пута је то покушала да објасни госпођи-здравственом-раднику, али ова, изгледа, није видела од наочара за сунце и хумористичког заноса) и дека, који је такође ћутао као заливен (како ничим није одавао да чује и разуме иједну од речи што су му се укрштале изнад главе, чини се да је делио бакину злосрећну судбину).
Ма филмска сцена (мислим на збијеност и спутаност, распоређеност путника и на комедијање); да сам могла, бих се осврнула да видим "ко то тамо пева" и вуче ли се за нама одјавна шпица.
Госпођа, насмејана и нашминкана, с наочарима за сунце, приговарала је да стоји на једној нози. И то мојој, надовезао се млађи возач, што управо тад беше за воланом. Путници у предњем делу, и седећи и стајаћи, на то се насмејаше. Кад се госпођа-здравствени-радник-у-пензији пожали, тачније само примети (иначе на све гледа из позитивног угла; бар да ју је случај стиснуо уз неког исписника) да смо као сардине, постарији возач, њених година, вицкасто додаде, с пазарским нагласком, да треба само уљем да нас залију. Лако је њему да се тако шали, кад седи. И тако, ми стојимо, не можемо ни да мрднемо, а камоли да се окренемо или с ноге на ногу пребацимо, а овај старији распитује се ко докле путује и шаље ланчано карте, а исто тако новац узима и кусур враћа - из руке у руку. Хеј-хај, баш нас брига, возамо се...
Кад возач у улози кондуктера нађе згодну прилику да кине, госпођа-здравствени-радник-у-пензији прекори га како том приликом треба да стави леву руку на уста, јер се зараза лако шири (вала нашла би где ће: нема где бува да прође, а камоли она да се шири). Овај се није много потресао, а десница му је очито једина узданица.
Госпођа, кад не даје здравствене савете, збија шале и церека се као тинејџерка; моја сестра, ка њој окренута и тиме принуђена на ближи контакт и пажњу, церека се као луда; а ја се тек благо и дискретно смејуљим и каткад широко осмехнем (не што је ћутање злато - не жудим за златним полугама, већ не волим да говорим пред гомилом, нарочито непознатих, људи).
Кад коначно дође на ред да и нас две добијемо карте, ја наручих две до Баљевца (да ја вама дам карте, платићете после, рекао је чика... кад будемо могле да допремо до сопствених новчаника). Млађани возач (ценим, ако је превалио двадесет пету, плафон тридесет лета) осврте се мало, колико да ме погледа у очи (којима ја не допустих да се с његовима сретну), и, не марећи што таква неопрезност (и страст за флертом с непознатим путницама током вожње) може живота (или тек неког дела, органа... не дај боже да врднемо с друма) да нас кошта, значајним тоном упита: само до Баљевца? Само, одговорих ја, готово смртно озбиљна (а, морам признати, донекле и дискретно охола), одбивши да прихватим игру. (Он би хтео у ретровизору да ме гледа до Пазара. Но, већ од Тополе и ја ћу ноге да одморим и с очију да му се склоним - а далеко од очију, далеко и од срца, преболеће ме до Крагујевца.)
Никад се нисам толико обрадовала Тополи, иако ништа од ње нисам успела да видим (мало је стакла на том мини бусу, ко да смо у конзерви, што одлично кореспондира с оном отрцаном досетком о сардинама). Како већина путника изађе (куд су сви у Тополу нагрнули, ко да се нешто дели џабе), нама се развиде.
Сестра и ја сместисмо се скроз позади, само су тамо била два спојена места. Није ми се допало да место дрвећа и ливада крај пута, гледам у металну конструкцију. Но, добро, важно је да више не стојимо и да можемо мало и да се раскомотимо. Одмах потом, како се угнездих удобно, ја насрнух на кесу с гибанчицама (такозваним ружицама), које нам је за пут спремила мајка. Беше већ готово пола једанаест, а ја сам сатима пре устала, крајње време да се једе (готова сам да спаднем с ногу, срећа да сам села). Моја сестра се нећкала (због ње сам се и наредних дана осећала ужасно прождржљивом): те рано јој, те није гладна... Исто је рекла и касније кад сам јела банану... једну... па другу... Аман, дете, нико те још није обавестио: од љубави се не живи!
Иако сам месецима неиспавана, а касно легла и претходну ноћ, не беше ми тешко да пораним (а ни да теглим путну торбу низбрдо). А изгледа да нисам једина којој фали сна.
Неколицина нас беше пристала уз предња врата аутобуса. У ишчекивању да се иста отворе, цупкасмо у месту и пребацивасмо се с ноге на ногу. С времена на време погледамо у станични сат: време одмиче, а возача нема па нема. Тек у неком моменту један од путника указа нам на возача који је на свом месту у аутобусу, заваљен у седишту, спавао као заклан. Сви се смејуљисмо са симпатијама и разумевањем, онако расположени (ко због сунца, а ко због пута на који се упутио), те одлучисмо да га нећемо будити до осам. Онда ће, вала, морати да се лати волана (а онако крмељив и бунован, куку, скркаће нас у неки јарак). Ја прођох с предње стране аутобуса, колико да привирим и утврдим у којој је фази сна, а возач ни пет пара не даје, ма ни да трепне. Међутим, пет минута пре времена поласка, он отвори очи. Немогуће да му је унутарњи сат тако наштелован, гарант је подесио аларм на мобилном телефону. Е, сад кад си се сном окрепио, можемо да кренемо.
Пола сата вожње, па сат и по тумарања градом и чекања другог аутобуса. Тачније, већ смо унапред знале, чекале смо мини бус. А био је толико мини да смо се у њ спаковали ко сардине. Добро, кад чељад није бесна, ни аутобус (приспео из престонице), ма коли(ц)ки био, није тесан.
Један од возача (онај млађи), како возило пристаде на перон, искочи те зађе отпозади (на задњу страну буса мислим, да не буде забуне), те дограби наше торбе и потрпа у гепек. Нити нас ишта пита нити много слуша. Ценимо ми да унутра има мање седишта но пред бусом путника, па питамо бојажљиво (нити нам се четири сата стоји нити нам се чека наредни полазак ко зна у које доба): има ли места? Ма то (та гужва и гунгула) само до Тополе, од Тополе је празан аутобус, утешише нас обојица и сагнаше унутра.
И тако, до Тополе ми се (ко мање, ко више) стисли једни уз друге. Хвала богу да сам ушла последња, па ми страга бејаху врата, а спреда бејах уз сестрина леђа. Према сестри наџогерила се једна постарија, причљива госпођа (пензионерка, радила у здравству, како рече), врло ведра духа и са смислом за хумор. Тај исти смисао, испоставило, се имали су и возачи, а церекале смо се и сестра и ја (од досетки ја сам се овог пута уздржавала), што нам је скренуло пажњу с тренутних мука. Атмосфера у том деминутиву од аутобуса (аутобушчићу) била је нужно фамилијарна, просто интимна. Било је сасвим природно да с возачима будемо на ти, кад смо им већ висили над главама. Међ њима двојицом седели су, леђа уз леђа, глувонема бака (неколико пута је то покушала да објасни госпођи-здравственом-раднику, али ова, изгледа, није видела од наочара за сунце и хумористичког заноса) и дека, који је такође ћутао као заливен (како ничим није одавао да чује и разуме иједну од речи што су му се укрштале изнад главе, чини се да је делио бакину злосрећну судбину).
Ма филмска сцена (мислим на збијеност и спутаност, распоређеност путника и на комедијање); да сам могла, бих се осврнула да видим "ко то тамо пева" и вуче ли се за нама одјавна шпица.
Госпођа, насмејана и нашминкана, с наочарима за сунце, приговарала је да стоји на једној нози. И то мојој, надовезао се млађи возач, што управо тад беше за воланом. Путници у предњем делу, и седећи и стајаћи, на то се насмејаше. Кад се госпођа-здравствени-радник-у-пензији пожали, тачније само примети (иначе на све гледа из позитивног угла; бар да ју је случај стиснуо уз неког исписника) да смо као сардине, постарији возач, њених година, вицкасто додаде, с пазарским нагласком, да треба само уљем да нас залију. Лако је њему да се тако шали, кад седи. И тако, ми стојимо, не можемо ни да мрднемо, а камоли да се окренемо или с ноге на ногу пребацимо, а овај старији распитује се ко докле путује и шаље ланчано карте, а исто тако новац узима и кусур враћа - из руке у руку. Хеј-хај, баш нас брига, возамо се...
Кад возач у улози кондуктера нађе згодну прилику да кине, госпођа-здравствени-радник-у-пензији прекори га како том приликом треба да стави леву руку на уста, јер се зараза лако шири (вала нашла би где ће: нема где бува да прође, а камоли она да се шири). Овај се није много потресао, а десница му је очито једина узданица.
Госпођа, кад не даје здравствене савете, збија шале и церека се као тинејџерка; моја сестра, ка њој окренута и тиме принуђена на ближи контакт и пажњу, церека се као луда; а ја се тек благо и дискретно смејуљим и каткад широко осмехнем (не што је ћутање злато - не жудим за златним полугама, већ не волим да говорим пред гомилом, нарочито непознатих, људи).
Кад коначно дође на ред да и нас две добијемо карте, ја наручих две до Баљевца (да ја вама дам карте, платићете после, рекао је чика... кад будемо могле да допремо до сопствених новчаника). Млађани возач (ценим, ако је превалио двадесет пету, плафон тридесет лета) осврте се мало, колико да ме погледа у очи (којима ја не допустих да се с његовима сретну), и, не марећи што таква неопрезност (и страст за флертом с непознатим путницама током вожње) може живота (или тек неког дела, органа... не дај боже да врднемо с друма) да нас кошта, значајним тоном упита: само до Баљевца? Само, одговорих ја, готово смртно озбиљна (а, морам признати, донекле и дискретно охола), одбивши да прихватим игру. (Он би хтео у ретровизору да ме гледа до Пазара. Но, већ од Тополе и ја ћу ноге да одморим и с очију да му се склоним - а далеко од очију, далеко и од срца, преболеће ме до Крагујевца.)
Никад се нисам толико обрадовала Тополи, иако ништа од ње нисам успела да видим (мало је стакла на том мини бусу, ко да смо у конзерви, што одлично кореспондира с оном отрцаном досетком о сардинама). Како већина путника изађе (куд су сви у Тополу нагрнули, ко да се нешто дели џабе), нама се развиде.
Сестра и ја сместисмо се скроз позади, само су тамо била два спојена места. Није ми се допало да место дрвећа и ливада крај пута, гледам у металну конструкцију. Но, добро, важно је да више не стојимо и да можемо мало и да се раскомотимо. Одмах потом, како се угнездих удобно, ја насрнух на кесу с гибанчицама (такозваним ружицама), које нам је за пут спремила мајка. Беше већ готово пола једанаест, а ја сам сатима пре устала, крајње време да се једе (готова сам да спаднем с ногу, срећа да сам села). Моја сестра се нећкала (због ње сам се и наредних дана осећала ужасно прождржљивом): те рано јој, те није гладна... Исто је рекла и касније кад сам јела банану... једну... па другу... Аман, дете, нико те још није обавестио: од љубави се не живи!
"Само до Баљевца" потрајало је четири сата. Истина, прошли су као четири минута, ма ни осетила нисам. Да сам морала место тога четири пута да се провезем од места боравка до Београда и назад, леђа би ми отпала, увијала бих се у мукама. Али како сам пошла сестри у госте, на славу, а и дан пре и два дана после (знам да је свакога госта три дана доста, али правила сам се луда, да извучем бар дан више), све је било чисто уживање.
Нема коментара:
Постави коментар