Pre neki dan se pojavila, neznano otkuda. Mjaukala kao luda s one strane puta, iz vrzine. Tata, moolim te, uFati je, govorio je Ignjat. Tata ni pet para nije davao. Mačka je i dalje kukala (iz nekog razloga, da li što beše gladna i žedna na plus četrdeset i preko, da li što su je odvojili od majke, braće i sestara...). Kad se oko jedanaest uveče vratih kući, sretoh svog oca na kapiji, odatle se posveti buljenju po šancu i oko plota. Navali na mene: hajde da je uhvatimo!
Eej, jedva ga obuzdah, mani se, ne radi se to tako. Hajde da je uhvatimo, doviknu potom i s terase. Ama, čoveče, okani se nasilnih metoda i pusti stručnjaka. Za manje od pola sata mače je grickalo ili pre lizuckalo parčence sira koje sam mu dobacila. Onda sam ga ostavila na miru, a u dvorištu činiju s hranom i vodom.
Sutradan je mjaukalo s višnje. Mislila sam da ne želi da siđe, da se plaši, kanda je nečim istraumirano. Tek predeče, kad se vratih od sestre, shvatih da je zalutalo ko u lavirintu i da ne zna da se izvuče. Odem pod drvo, obratim joj se toplo i nežno, da je smirim, da zna da nisam zla i da joj ništa loše neću učiniti. Ne smedoh odmah da je uhvatim, da mi oči međ onim granama ne iskopa. Zavukla sam se u gustiš i tek pokoju ogrebotinu zaradila. Glava mi beše u krošnji, a noge pod njom i oko njih mi se hvatahu sestrići, buljeći uvis i željno iščekujući ishod. Ja macoo ona mjau, i tako mic po mic, uzmem je u ruku i izvučem iz onog šipražja, što je jako obradovalo moje sestriće. I onda smo je svi mazili, uz moje instrukcije. Neki su je potom i malo maltretirali (iz najbolje namere), kad ja ne vidim. Ali je ona jela i pila vodu.
Danas sam je (iz nekih svojih razloga) imenovala Jovanka. Ignjat je odmah to prihvatio. Staša je polomila jezik. Svi smo je dozivali: Ovanka, Joanka, Oakna.... I onda mi pade na pamet: ju, pa nismo joj utvrdili pol! (Tata se potrudio da to obavi narednog dana, dok sam ja po prestonici bazala. Bingoo!)
Žao mi je, izgleda da će morati tako da se zove. Valjda neće imati krizu identiteta. Kažu da ne valja oterati mačku koja ti sama dođe.
Tobože donosi sreću. Gde li ju je ova Jovanka ćušnula, kad nijedan džep nema, pojma nemam. I kakva je to sreća koja ne iziskuje zaprežno vozilo za dopremanje.
Eej, jedva ga obuzdah, mani se, ne radi se to tako. Hajde da je uhvatimo, doviknu potom i s terase. Ama, čoveče, okani se nasilnih metoda i pusti stručnjaka. Za manje od pola sata mače je grickalo ili pre lizuckalo parčence sira koje sam mu dobacila. Onda sam ga ostavila na miru, a u dvorištu činiju s hranom i vodom.
Sutradan je mjaukalo s višnje. Mislila sam da ne želi da siđe, da se plaši, kanda je nečim istraumirano. Tek predeče, kad se vratih od sestre, shvatih da je zalutalo ko u lavirintu i da ne zna da se izvuče. Odem pod drvo, obratim joj se toplo i nežno, da je smirim, da zna da nisam zla i da joj ništa loše neću učiniti. Ne smedoh odmah da je uhvatim, da mi oči međ onim granama ne iskopa. Zavukla sam se u gustiš i tek pokoju ogrebotinu zaradila. Glava mi beše u krošnji, a noge pod njom i oko njih mi se hvatahu sestrići, buljeći uvis i željno iščekujući ishod. Ja macoo ona mjau, i tako mic po mic, uzmem je u ruku i izvučem iz onog šipražja, što je jako obradovalo moje sestriće. I onda smo je svi mazili, uz moje instrukcije. Neki su je potom i malo maltretirali (iz najbolje namere), kad ja ne vidim. Ali je ona jela i pila vodu.
Danas sam je (iz nekih svojih razloga) imenovala Jovanka. Ignjat je odmah to prihvatio. Staša je polomila jezik. Svi smo je dozivali: Ovanka, Joanka, Oakna.... I onda mi pade na pamet: ju, pa nismo joj utvrdili pol! (Tata se potrudio da to obavi narednog dana, dok sam ja po prestonici bazala. Bingoo!)
Žao mi je, izgleda da će morati tako da se zove. Valjda neće imati krizu identiteta. Kažu da ne valja oterati mačku koja ti sama dođe.
Tobože donosi sreću. Gde li ju je ova Jovanka ćušnula, kad nijedan džep nema, pojma nemam. I kakva je to sreća koja ne iziskuje zaprežno vozilo za dopremanje.
Нема коментара:
Постави коментар