Jači sanke vuče

Pre neki dan sankala sam se s bratićem, koji je na izmaku tinejdžerskog doba. Niz drum smo se zajedno spuštali. Sanke su doduše klizile lagano, ali solidno. Ja sam odbila da u po noći idem do nekog brda, ne samo zato što je mrak već što je pod brdom duboko oranje, u koje bismo sigurno zabijali noseve (ako ne bismo u njem kičme polomili... a nekako za tu kičmu s godinama sve više strepim).
Kad nakon sat i po (vreme je proletelo) pođosmo kući, ja sedoh na sanke da me on vuče do glavnog druma (na kojem ne beše dovoljno snega). I osetih se kao detence (ne samo zato što me bratić može nositi u zubima), setih se kako me tako, nekada davno, baba vukla putem koji beše zavejan dubokim snegom (a kojim ni inače nije prolazilo mnogo automobila, mirnija su to vremena bila).
Vidiš, kako se sve promenilo, reče on i prekide mi nostalgično sanjarenje (u stvari, preusmeri ga u nešto kasnije, moje mladalačko doba). Kad sam ja bio mali, ti si mene vukla na sankama, a sad ja vučem tebe. (Ah! Jači sanke vuče, a oboma srce nostalgično tuče.) Eto, pamti pa vrati.
Moglo bi se reći i da se kolo sreće okreće, moglo bi... samo da se nije okrenulo gotovo dve decenije i da ja nisam za toliko starija. A kakva mi je to sreća (ako izuzmemo vožnju saonicama)!