Prasići s dušom u nosu

Nisam ja nepristojna, ali uši mi se uvek načulje kad neko u blizini zapodene interesantnu priču. Taj greh nek mi se svali na moju umetničku dušu. Tako sam jednog letnjeg poslepodneva, dok čekah lokalni autobus do kuće, slušala priču nekog seljanina šaljivdžije. Doduše, on je to i pričao svima okupljenima na stanici, a ne nekom na uvce. U tom slučaju oslobođena sam optužbe za nepristojnost. Čovek, vidi se, ima izrazit smisao za humor i vedar duh. Priča kako je prodavao pra(s)ce (tako u mom kraju glasi množina praseta) ocu iza leđa. Prasci bili gedžavi, s dušom u nosu. Misli on (nekad valja alavost pred racionalnošću da ustupi): bolje da prodam i nešto zaradim nego da nosim u jarugu (na ukop) svakog jutra, jedno po jedno.
Na pijacu se pojavio zainteresovani kupac, ali hoće da pazari prasad za male pare. A nisu više ni vredeli, iskreno se nasmeja pričalac. No otac ne daje (a očeva se ne poriče... bar dok ne okrene leđa). Kad se otac pomakne ustranu, kaže pričalac, ja prizovem kupca (valjda se taj vrzmao u blizini, sluteći da će se prodavci predomisliti; video da postoji porodično neslaganje oko cenovnika i popusta, pa čekao da vidi koja će opcija u generacijskom sukobu nadjačati) i napravim posao -- bolje nek on nosi u jarugu nego ja.
Kupac, ako odmah žgoljavu nazimad ne prikolje, nek pripremi vreće, a prodavac stavio svežanj novčanica u džep, pa nakrivio kapu. Ko traži veće može mrtvu prasad da meće u vreće. Ko se manjim zadovolji prepustiće taj nemili posao drugome (i još ućariti koji dinar).