Što radiš na Božić, radićeš cele godine, narod kaže. Cele godine ustajaću u podne (tačnije u pet do dvanaest). Čekaće me postavljena trpeza. Ješću štrudlu s makom. Nosiću kratke suknje. Brisaću pod. /Tu sam se jedino prešla: trebalo je da pričekam do sutra (nikad nisam volela da budem spremačica, ni jedan dan, a kamoli svaki u godini)./ Ješću štrudlu s makom.
Biću okružena sestrićima (koji će mi se malo peti na leđa, a malo, i jednako spretno, na glavu). Ješćemo štrudlu s makom. Praviću sestričinama rajfove s novogodišnjim kuglicama (nakit, ikebane, životinje od kartona... sve to spada u istu kategoriju). Čitaću. Pisaću. Pevaću (Joovaanoo, Joovaankeee... Milaa majko, šalji me na vodu... Heej, dragii, draaagii, božurove saadii...)... Ješću štrudlu s makom (božićni lajtmotiv nije teško prepoznati, ali se od njega teško uzdržati). I pare ću brojati (što znači da ću ih imati; uostalom, ne bi smelo da bude drugačije -- iz česnice sam izvukla novčić, a bogami i parče, omanje doduše, badnjaka). Šta još da poželim?
Ah, daa... Nešto ipak nisam mogla sebi da priuštim. I noćas ću leći sama, zgrčena u položaj fetusa (koji valjda daje iluziju bezbrižnog boravka u materici). Niko me neće zagrliti, ni u čije se krilo neću ušuškati, niko mi neće prisloniti usne uz vrat... i niko mi neće odvući drugi kraj jorgana (da nazebem).
Нема коментара:
Постави коментар