Smesta dajte dvesta

Ima Staša običaj da iz maminog i tatinog novčanika izvlači novčanice i daje ih meni (što je u redu kad je hiljadarka, ali nekad mi pruži i pedeset). Ili ih tek tako drži i po kući nosa (ako ih po podu ne rasipa).
Jedne večeri mama i tata sve rasute novčanice spakovaše na mesto. Konačno tata iz Stašine ruke uze i poslednjih dvesta dinara. Ali Staša istog trena stade da se dernja i da lije krokodilske suze. Ne bi li pomogao svim našim (unesrećenim) ušima, a i da iskuša njeno strpljenje, dovitljivost (i nadasve čvrste stavove), tata joj pruži deset dinara. Ali ona nit prihvati nit prestade plakati, nastavi to jednako intenzivno. Izusti kroz suze tek jedno nepokolebljivo i oštro: nee (nije to ono što tražim). Iz hodnika Boki priskoči s ispruženih dvadeset dinara. Ali Staša još jednom dreknu: neee (nećete me prevariti) i ostade posvećena plakanju ko i dotad. Tek kad joj tata vrati onih oduzetih dvesta dinara, suze smesta usahnuše (one poslednje se sliše niz obraze), Staša odahnu, dograbi novčanicu i ne zaboravi da izrazi zahvalnost: faavaa (kad si pristojan, pristojan si i u najgorim mukama).
Jeste Staša mala, ali nije luda: neće njoj niko podmetati mesto bubrega muda.