Бус пилићар, ко из деведесетих готово. Целим путем нешто лупа, док на крају као да почеше да штекћу митраљези (јесмо ли у рату, јеботе?). Коначно нешто озади пуче и једна жена скочи ко опарена. А кад иза седишта поче дим да се диже, друга жена завапи: запалио се, отвори врата. Ми напоље, а оно све уље исцуре.
Пре неки дан аутобус није могао да упали и чекао интервенцију на полазном перону. Дође неки чика из гараже, прући се под задњи део аутобуса, мало прочачка и аутобус се упали. За следећи полазак вероватно је неки други механичар у тачки Б морао да прилегне на ладан бетон и мало чапркне.
И тако сваки дан, спајај крај с крајем, жицу са жицом, вози помоћу штапа и канапа. Сва срећа да је упекла звезда, иначе страдаше механичарима бубрези. Ласта функционише по систему држи воду... или уље, или квачило... док мајстори оду.
(Писано летос.)
Пре неки дан аутобус није могао да упали и чекао интервенцију на полазном перону. Дође неки чика из гараже, прући се под задњи део аутобуса, мало прочачка и аутобус се упали. За следећи полазак вероватно је неки други механичар у тачки Б морао да прилегне на ладан бетон и мало чапркне.
И тако сваки дан, спајај крај с крајем, жицу са жицом, вози помоћу штапа и канапа. Сва срећа да је упекла звезда, иначе страдаше механичарима бубрези. Ласта функционише по систему држи воду... или уље, или квачило... док мајстори оду.
(Писано летос.)
Нема коментара:
Постави коментар