Beba i bata

Zbog onih sitnih (po starosti) zavisnika od laptopa, moj laptop stalno treba skrivati (ne bi li mi potrajao, mučenik). Ostane li na krevetu i njima dostupan, lako bi se moglo desiti da bude uzrok okršaja između mojih najmlađih sestrića. (Večeras zatekoh na krevetu Stašu preko Ignata, nalegla mu na leđa i koprcaju se kao iks, unakrsni. On hoće da gleda vatrogasce, a ona neće, hoće "hej, daagii, daagii.) I zna se ko bi onda izukao najdeblji kraj -- sve bi se preko monitora i mojih leđa skršilo. 
Kad se večeras vratih s koncerta, Ignjat me s vrata salete da pustim vatrogasce (onog Simu ili Sema, kako hoćete). A laptopa ni od korova. Gde mi je laptop, upitah. Ne znam, reče sestra. Pa ko ga je sakrio, pitam već pomalo uspaničena. Aleksa, kaže ona, ali ne znam gde ga je stavio.
Samo da nije pod mišku, tj. jaknu, našalih se. (Aleksa upravo beše otišao u varoš.) I smesta poslah u sobu njuškalo da laptop nađe. Ta mala nevaljalica u stanju je planine da pomera, i zemlju i nebo da prevrne, ne bi li se laptopa dokopala. Za pola minuta Ignjat me dozva: nasli smoo! I onda nastade uobičajena gungula: on se udubio u crtać, a ona bučno protestuje: neee, daagii, daagii (mala je opsednuta izvornom muzikom)... I tako dok ne poludiš (ili joj tutneš neki zalogaj u usta).