I starlete su nečije dete

U kuhinji je sve vreme TV uključen (sem kad naiđu Staša i Ignjat, te demonstrativno ključno dugme stisnu... i gledaju izazivački uokolo, a baba i deda ne smeju da pisnu) i sve vreme se, razume se, gledaju Parovi.
Juče za ručkom sestra izjavi kako su joj simpatične neke dve učesnice (jedna Bosanka, a druga Hrvatica). Ja vazda mislim da tu nikog normalnog ne može biti. A sestra kaže da izjutra ove dve piju kafu, pa i razgovaraju, te nešto (iole zanimljivo) možeš i da čuješ.
A čime se bavi ta (ili bilo koja druga; gotovo nikog ne znam dok dvadeset-trideset puta ne odem u kuhinju za hranu), šta je ona, upitah. 

Šta je, brecnu se sestra, kurva, ko i sve ostale (učesnice, manje-više svih, rijalitija). 

Videh da je napredovala i ona mala Meduza, što se zarad popularnosti i slave prostački guzila i pućila kraj bazena, a izjavila da joj je hobi (kakve markice -- sem ako nisu konvertibilne, salvete i značke) vožnja dobrim automobilima (koje, pretpostavljam, voze vremešni i bogati; auto katkad u mračni sokak svrati, pa se parkira, da čika malo pipke dira).
I sve se te nesrećnice šepure, noseći titulu starlete. Mene je baba, kažem, kad mi se na dvadeset stepeni majica izvuče iz farmerki, znala da pita: imaš li ti majku (da ti ne dopusti da nazebeš: da te upaše, da te opomene...)? Imaju li majku te starlete (svaka je nečije dete)? Pa šta će, kaže sestra, ne mogu svoje dete da ne vole. Ne mogu (i ne treba da ga se odreknu), ali mogu da savetuju, odvraćaju... za kosu da čupnu, po dupetu (golom) propisno da lupnu.