Ne volim da srećem ljude (baš zato oni vole da sreću mene). Jer nemam šta da im kažem (ni da ih pitam). A ljudi uvek imaju šta da me pitaju (i da mi kažu).
Uvek su ista njihova pitanja. I uvek su isti moji odgovori na njih. 

Ljudi što pitaju hteli bi da se moj odgovor promeni. Ne da bih bila srećna. Da smisle neka druga pitanja, na koja opet neću imati šta da kažem. 

Jer ako ja kažem "srećna sam", šta oni da me pitaju i čemu da se raduju?