Maša je od Deda Mraza dobila lego kocke, baš kako je i želela. Zna Maša, zna da kesu nije odrešio Deda Mraz, već mama i tata. Zna, ali neće da ruši iluziju bratu i sestri. (Oseća se privilegovano jer zna što ne znaju još ni neke njene drugarice. Ali ćuti, neće ona zabludu da im razbija.)
Elem, juče je donela te kockice, pa smo se svi oko njih sjatili. I pre no što ih prosusmo na poslužavnik (neke su gotovo nevidljive golim okom; ako prsnu pod krevet ili ormar, nikad ih nećemo naći), već smo uzdisali: ala je ovo teško! А tek kad se upustismo u gradnju; te nema ovog dela, te nema onog, ovaj može da se udene, ali fali mu nešto... U jednom trenu i Ignjat pobesne, pa rukom mahnu (a kocke se razleteše po podu). Staša se na krevetu promeškolji, a mama, Maša i tetka zadržaše dah: psst, pazite, probudiće se (a onda teško kockicama).
Brljamo po onoj gomili, a nekih delova nema pa nema. No Maša se ne uzbuđuje mnogo, ona ima rešenje (tj. nema strpljenje): neka, neću to, ne moramo to.
Tako se i životu pristupa: čega nema, bez toga se može (jer se mora). Neko je nešto osmislio i preporučio, tako bi najbolje bilo. Ali ne možemo li kako treba, mi ćemo kako možemo. Ako koja kocka fali (zaturila se il' je teško uočiti), promenićemo projekat.
Нема коментара:
Постави коментар