Њих је на улици све више, и све мање су шансе да им умакнеш. Ако прођеш једном иза леђа, идући на прстима, налетиш на другог. Ако не даш на мосту, даћеш на ћуприји... сем ако си као ја, крута срца и на дно дубооке торбе потиснутог новчаника. И таман посмислиш да им знаш све њихове форе, а они смисле нову (па знају и они да нисмо толико ограничени, морају из дана у дан да мењају приступ и камуфлирају замке).
Један прекјуче у Кнезу стоји и под нос нам тура руку с честиткама, не помињући да ће онај ко их такне, морати за њих и да плати (присилно да испадне "хуман"), сем ако га није срамота да се надмудрује с "хуманитарцем" (то име је параван за изнуђиваче). Ал' знамо ми за јадац! Наташа и ја нити застајемо нити успоравамо корак, а богами и не окрећемо главе. Разуме се и да се не упуштамо у разговор (не бисмо се после лако решиле те напасти). Али он се не либи да трчкара крај нас и пред нас, клиберећи се, тобоже шармантно (гарант мисли он). Најпре се обрати Наташи, похвали њену дивну црвену косу, али како је малчице неумесно удварати се трудној жени, модерни дискретни разбојник преусмери се, посредно додуше, на мене. А и ваша сестра (то јест, ја), која јако личи на вас, рече, има лепу косу. Да ли је ваша сестра удата, можда бих могао ја да се... (шта, омрстиш, овајдиш, ожениш...?!)... О, боже, кад не прснух у смех на ту простачку фору. Ма да, сад ћу да ти препишем сву имовину (шупаљ нос до очију) у те као бајаги хуманитарне сврхе. Ми ни не трепнусмо, не колебасмо се ни трен (знамо те уличне смараче ко злу пару и клонимо их се ко ђаво крста), а он остаде за нама, покушавши још једном: какве сте вас две мачке (да бисмо на ту изанђалу метафору пале, морале бисмо да будемо гуске или ћурке; сем тога, у мом случају то може имати само контраефекат - презирем и не допуштам да ме, фиктивно ми одстрањујући мозак, своде на мачку или рибу)! Јаоо, ти ћеш да нам кажеш шта смо и какве смо! Какве год да смо, наивне и дарежљиве - нисмо и на тобожње комплименте не наседамо. Остаде кратких рукава, али и даље вероватно уверен како је бескрајно духовит и како ће му то обезбедити знатан новчани прилог неке жене (нарочито стасале за удају или, не дај боже, уседелице) чијој лепоти (чак и ако је ружна ко гроб) поласка. Ал', чак и кад су лепе (такве и не чекају другог да им каже - имају огледало), многе жене не мисле да све што лети - то се једе и да је злато све што сија.
Један прекјуче у Кнезу стоји и под нос нам тура руку с честиткама, не помињући да ће онај ко их такне, морати за њих и да плати (присилно да испадне "хуман"), сем ако га није срамота да се надмудрује с "хуманитарцем" (то име је параван за изнуђиваче). Ал' знамо ми за јадац! Наташа и ја нити застајемо нити успоравамо корак, а богами и не окрећемо главе. Разуме се и да се не упуштамо у разговор (не бисмо се после лако решиле те напасти). Али он се не либи да трчкара крај нас и пред нас, клиберећи се, тобоже шармантно (гарант мисли он). Најпре се обрати Наташи, похвали њену дивну црвену косу, али како је малчице неумесно удварати се трудној жени, модерни дискретни разбојник преусмери се, посредно додуше, на мене. А и ваша сестра (то јест, ја), која јако личи на вас, рече, има лепу косу. Да ли је ваша сестра удата, можда бих могао ја да се... (шта, омрстиш, овајдиш, ожениш...?!)... О, боже, кад не прснух у смех на ту простачку фору. Ма да, сад ћу да ти препишем сву имовину (шупаљ нос до очију) у те као бајаги хуманитарне сврхе. Ми ни не трепнусмо, не колебасмо се ни трен (знамо те уличне смараче ко злу пару и клонимо их се ко ђаво крста), а он остаде за нама, покушавши још једном: какве сте вас две мачке (да бисмо на ту изанђалу метафору пале, морале бисмо да будемо гуске или ћурке; сем тога, у мом случају то може имати само контраефекат - презирем и не допуштам да ме, фиктивно ми одстрањујући мозак, своде на мачку или рибу)! Јаоо, ти ћеш да нам кажеш шта смо и какве смо! Какве год да смо, наивне и дарежљиве - нисмо и на тобожње комплименте не наседамо. Остаде кратких рукава, али и даље вероватно уверен како је бескрајно духовит и како ће му то обезбедити знатан новчани прилог неке жене (нарочито стасале за удају или, не дај боже, уседелице) чијој лепоти (чак и ако је ружна ко гроб) поласка. Ал', чак и кад су лепе (такве и не чекају другог да им каже - имају огледало), многе жене не мисле да све што лети - то се једе и да је злато све што сија.
Нема коментара:
Постави коментар