Њима никад није по вољи: кад не куваш - не ваља (шалим се, нико то од мене и не очекује, сем кад се сама понудим), кад скуваш - не ваља (сплачине, кажу, то ни пас с маслом не би појео; пас можда и не би, али они БИ, само кад би масла дометнули). Вративши се синоћ с посла, мој отац упита шта има да се једе. И како ја рекох сочиво, њему све беше јасно. Мајка то нити једе нити би скувала (нема она појма шта је добро; па та жена не воли малине, кајсије и печурке, шта више да се прича). А кад ја кувам, то је готово као на Велики петак (здравље на уста улази; масноћа неће моћи док сам ја портир). И примети мој отац (хотећи да буде духовит): значи, сутра могу да се причестим.
(Ма ниси ти гладан, што би рекла моја баба, јео би ти и бобову сламу!)
Можеш, сложих се (нема ти ту више од једне кашике уља; могло је и без тога да прође, али не хтедох према родитељима гурманима да будем тако окрутна), али зато не мораш да бринеш за холестерол и триглицериде. Истина, он не брине ни иначе, не иде лекарима и нема никаквих тегоба. Ако ја начисто преузмем варјачу (а немам засад тих претензија, имам друга посла), сви ће у кући пуцати од здравља (искључиво; јесте да Маша сочиво зове мали пасуљић, али мислим да деминутив не располаже једнаком разорном, односно експлозивном, снагом)!
Нема коментара:
Постави коментар