Леба без мотике

Некад прође и по месец дана да у главни град не одем. А кад одем, одмах се присетим да  са свих страна опасности вребају, мој новчаник пре свега. О оним досадним продавцима (од којих ми се један и јуче обрати са госпођо", што му до краја живота нећу опростити: сад ја размишљам изгледам ли тако да бих морала бити госпођа, или мали не зна разлику од госпођице, или сад свако мора тако да се ословљава како би се избегла нека дискриминација - читала сам нешто о томе, али сумњам да је мали баш тако информисан). Како седох на једну клупу у Кнезу (да убијем време - нико од њега није попио више куршума, и још се држи)) и извадих мобилни (да откуцам поруку), приђе ми неки смарач (манијак ли је, шта ли је?), што настоји да остави утисак отмености (али га разваљени ђонови на ципелама озбиљно саботирају), и учтиво покуша да ме нешто насамари: извините, да ли бисте могли да ми окренете један број? (Хм, можда би му то после негде остало забележено, па би ме звао, ко зна шта је смислио). Не, рекох (намргођено и одлучно), немам кредита, и смарач, хвала богу, оде. /Не могу да верујем. Ај да ми је мобилни неки луксузни, скупоцени модел, него скроман, неугледан чак, излизан, каменорезачки - наследила сам га од зета каменоресца (који му је душу исцедио силним пословним разговорима) кад ми је претходни цркао; готово ме срамота да га извадим на јавном месту, нарочито пред налицканим девојкама које свом мобилном апарату (махом најновијем моделу) посвећују нарочиту пажњу, мазе га и пазе и диче се њиме)./ 

После кретох улицом Краља Петра, а неки деда ми се обрати жалостивим гласом (то бре све ко да с глумачке академије изађе): сине (још смо у ђачким споменарима упозорени да се клонимо ласкаваца и слаткоречивих), да те пита деда нешто. И застадох ја (иако сам се колебала; знам да ме већ годинама нико није упитао ништа што није желео да наплати, али, ипак, шта знам, ко зна откуд је човек, треба му помоћ можда, огрешићу се...). Нисам одавде, из Панчева сам (за то време већ је извадио личну карту и тура ми је под нос, а ја се, наравно, и не трудим да читам; чекам да стви тачку, па да идем својим путем). Умрла ми ћерка (не схвата он да нећу насести), јуче била сахрана (готово се заплака), да позајмиш деди...? /"Позајмиш", та чаробна реч, у рангу с оном чувеном заповешћу: Сезаме, отвори се (коју преваранти све чешће користе за добровољно отварање новчаника недужних пролазника), која алудира да ће тај новац једном бити враћен (шта, даћу му адресу, жиро рачун... па кад му паре падну с неба, неће заборавити свој дуг?). Више нико не проси и не изнуђује - само позајмљује (бог ће ти вратити)!/ После тога више нисам ни слушала, иако је он додавао, увидевши да сам тврд орах: видиш да сам сав у црнини (ко да ја не знам да му је то радна униформа, костим без које улога уцвељеног оца не би била потпуна). Жалим, деда, ниси ти толико добар глумац, колико сам ја проницљива и опрезна. Кмези тобоже он за мном, и позива се на бога (то је при сличним активностима најјачи адут: деца, гладна или сахрањена, па бог, који види све). То ме посебно гану, не зна деда да сам ја атеиста... и не плаши се што бога спомиње не само узалуд (што је против једне од божијих заповести) већ и за зло. Чудо једно колико се људи сети бога... кад треба да штогод ућаре. 

Кад се когод маши за мој новчаник, нека не рачуна да ћу га и отворити (наивна сам прилично, сем кад ми траже паре - ту ни комплименти ни најгоре трагедије, најбоље одглумљене, не вреде - не дајем ни пет пара ). Како је пролеће грануло, видим да не може да се прође ни од шеширџија. Нема ћошка на ком неко свој шешир није истурио и бога  се присетио (да, да, бог ће да ме смекша). Шешир је некад био модни детаљ, а сад врло практично средство за увећање новчаног фонда и набавку леба без мотике.  Ц-ц-ц, шта све неће смислити. 

Накнадно сам сазнала да је деди ћерка сахрањена и пре месец дана, кад му је Нада новчаницом ублажила бол за изгубљеним дететом (које, бог свети зна, је ли му жена икад родила). Какав је то помор на његову кућу наишао; сваког дана по једну укопа? Или је био богат (зна се шта је највеће богатство) па се сад расипа (гурајући децу Плутону у Хад) или ту једну ћерку дан за даном ексхумира, за потребе посла и зарад властите егзистенције (циљ оправдава средство и покојнике).