Пусти дете нека вежба

Док се Матија брчкао у купатилу, сестра ме позвала телефоном да прозборимо коју. И он гргољи, цичи, завија (виију, виију, виију...), занео се у игри с неким паткицама и жабицама (не видим, али знам како се одвија његово купање), а ја говорим сестри о неким предивним сандалама (с ортопедском петом; одувек носим тотално равну обућу, али моја кичма све више извољева и чежњиво поглееда на омање штикле: можда бих могла да пробам - штикле против бола?). Наједном она се штрецну: НЕ, Матија! Шта ради, питам. Дира пишу, насмеја се она. (Хм, чудна ми чуда.) Једва рекох још коју реч, а она опет врисну (готово уплашена): не, не вуци! Матија се клибери, чујем (а замишљам како му се слатки ђаволасти осмех разлио лицем). /За малу децу речца не иначе је врло подстицајна и има дејство потпуно супротно значењу. Кажи НЕ, и буди сигуран да тек тад неће одустати./ Што, да се не откине, подсмехнух се ја. Па ваљда он осећа ако га боли. Пусти га да се игра, целог живота раде то, нека вежба. 

Мало-мало па мушкарци (дискретно, мисле они), ма где да се нађу (у кући, у дворишту, на улици...) нешто око препона пипкају, чачкају, удешавају, намештају... Тај њихов (вољени и обожавани) интимни вршњак (око којег се врти све(т)) или како га све зову (мало бих се сетила, мало бих се распитала, али не пристају мојој уздржаној природи такви изрази) баш нема мира (као квочка на јајима, ха-ха-ха, опростите због поклапања метафоре с анатомским положајем овог "епизодног" јунака) и тешко га зауздати. Ту помаже само чврста рука, десна (сем ако је газда левак, претпостављам).