Дошла ми малопре братаница (млада студентикиња нечег чему никако да запамтим име: биохемијски инжењеринг и још нешто, можда и друкче формулисано, али никако ми не улази у главу) да види нови накит који сам ја направила. Још прошлог пута поручила је ланчић за ногу, па разгледа привеске које бих јој могла ставити. Јао, баш је слатка совица, имаш већу, упита. Немам (и ја волим упадљиво, али већу, а лепшу и прикладнију, не нађох). Онда спази потковицу, и она јој се допаде, али опет није таман: имаш већу? Немам (њој човек никако да удовољи, ништа јој није по мери). Јао, види, имаш и виолински кључ, напипа мрвичасти привезак, па ме погледа: а имаш ли већи? Имам, ФРАНЦУСКИ, искористих ја њено извољевање да испаднем духовита. Коначно се одушеви и сииитним морским звездицама. Баш су слатке... имаш њих веће? (Ауу, незајажљивог ли створења! Па да је било - купила бих!) На то моја сестра (с петогодишњим брачним стажом, мада ваљда ни предбрачно искуство није занемарљиво), прсну у смех, констатујући зналачки: ти ћеш имати проблема у животу... Све три се зацерекасмо. Неко ће због тебе пасти у депресију (имаш већи? па замислите само јадничка како би се покуњио), додадох и ја, па настависмо да разгледамо. Пошто ја нећу скоро одлазити у главни град, а она ће отићи већ сутра, замолих братаницу да ми купи неке ланце. Све јој потанко описах (и показах): у којој улици, на којој страни, која продавница, какву ћу боју, колико коштају, колико да узме... А колико су дугачки, излете њој (наизглед сасвим ирелевантно питање)? Ја, онако занесена, не бих ни одреаговала, али моја сестра на то се готово загрцну од смеха (ко о чему, баба о уштипцима мисли). Па шта је: од вишка глава не боли; не може да шкоди, а може да годи (мада, народ каже и да онај ко тражи веће - изгуби из вреће; боље врабац, ил' малена сова, у руци него голуб на грани).
Нема коментара:
Постави коментар