Фестивал празних глава

Недавно сам у новинама прочитала како су се стотине Колумбијаца окупиле на фестивалу Томатина, који се одржава сваке године у јуну. Том приликом учесници се гађају парадајзом, па се потом (кад га разгњецаве) и ваљају у њему. /Докле досеже људска лудост! Могли би комотно да организују и фестивал Ћелавина, па да једни другима почупају косу! Или Чворугина, па да међусобно олупају главе./ У ту сврху допреми се око 15 тона парадајза (да ми је знати ко то гаји и из дана у дан залива, чији зној капље зарад такве раскалашности). Није први пут да за ово чујем, и није први пут да НЕ ВЕРУЈЕМ! Зар не могоше да нађу неку другу забаву? Зар их не гризе савест што отурају ту силну храну, док широм света зјапе милиони гладних уста, деца су живи костури?! /И један једини (од стотинак грама) парадајз многи би доживели као богату гозбу!/ Можда им од тог ваљања скаче адреналин (и ко зна шта све... гарант се понајвише ваљушкају љубавни парови, они који се бегенишу... ко да им кревет није довољно добар, и грехота да се ваља трава), али зар им не би срце било пуније да су тих петнаест тона поклонили онима који би их искористили у јестиве сврхе? Не могу да разумем да неко бахато траћи оно што је другима неопходно и недоступно. Зар нису, ако им је баш било до ваљања, могли да се пруће у блату и порву људски као свиње? Зар тако да се расипају земна блага: сити и напити да газе храну, док су друга земаљска бића гладна? /Додуше, ако је то онај парадајз што се с почетка пролећа (или чак у зиму) у гајбама пред нашим пиљарама засија (а зна се да није злато ни укусно, а нарочито здраво, све што сија), аратос га било: да је за Џ - не бих га погледала!/

Око Нове године сам прочитала негде тобожњи статус на некој друштвеној мрежи неке вееелике (ако њу неко пита) "књижевнице" (једне од оних које, као алву, продају сочне приче о певаљкама, манекенкама, проституткама... све му то дође на исто). Критиковала је градску власт због тога што је Београд сиромашно окићен оним силним светиљкама. Није јој пало на памет колико све то пије електричне енергије (да не кажем струје) и колико све кошта. Ако смо већ годинама у некој тешкој кризи, зар треба да се расипамо певајући на Тргу (истина, зна се да ко пева на зло не мисли, што добро дође нарочито онима који га за то време чине)? Је ли примерено да се страће огромне паре на кићење градских улица и потхрањивање илузије да је све сјајно и бајно? А многи у тој "најлуђој" ноћи седе, погнутих глава, за празним столом (празних џепова и стомака), ако је среће да имају сто и кров над главом. Има несрећника који леже по картонским кутијама, ћошковима зграда и шахтовима. И гладни су, и зима им је... док град сија (и "књижевнице" седе у топлој соби, пред компјутером, те кукају на Твитеру да атмосфера није довољно свечана, срамота). 

Да се ја ишта питам, ниједна лампица не би на нашим улицама засијала (иако је, морам признати, лепо кад се оките, иако и мене од тога обузме неки празнични занос), док је игде црева која крче и уста која се не осмехују. 

Да се ја питам, нико не би смео да баци ни пола парадајза, док њиме ико (био човек или животиња) може бар заварати глад. Ваше мало може бити много ономе који нема нимало! Ускратите себи то невероватно задовољство ваљања у поврћу, откријте задовољство даривања и бриге за другога! Маните се којекаквих фестивала празних глава (и равнодушних срца)!