Тетка која неће да одрасте

Кад се Маша пробудила, једва да је било седам, али како јој воља. Замерих јој тек кад покуша и мене да истера из кревета: хајде, мораш сад да устанеш (увек морам кад је њој ћеф). Онда се развикала (да изложи јачи аргумент, кад већ није ауторитет): буудите сее, суунце је изаашлоо! Буудите сее, сунце је изаашлоо! Јаоо, какво сунце, сунце ли ти... калајисано (већ неколико месеци никако да се наспавам)! Нећу да устанем, нећу и тачка, окренух се на другу страну. Али од тога не беше никакве вајде: кад та нешто запне, досадна је ко зубна болест. Хајде, рече ми (док се и сама тобоже разгибавала) касније (пошто легох на руду, тј. дигох се из кревета), вежбај. Ако не вежбаш, бићеш стара (као да се иначе то може изврдати... а баш би ваљало). Ма немој, што твоја мајка онда не вежба (тобоже се брецнух ја)? Па она је жена (ту помоћи више нема), одговори Маша спремно. Ти си дете, појасни ми, па додаде (да ли да демантује претходно речено), ти си тетка. 
Колико јуче моје сестричине су чврсто веровале да сам и ја девојчица. У последње време моје сестричине су прилично збуњене. Сувише сам налик на њих (плетем кике и везујем репиће, играм се радије с њима у дечијој соби но да водим празне приче с одраслима у дневној, певам на сав глас дечије песме и блесавим се...) да бих била "жена" (одрасла), а опет позамашна да бих била девојчица (у шта су до скоро могле да се кладе, а Маша ми и данас-дани редовно купује слаткише). Шта год да мисле, неће погрешити. Тетка је девојчица? Да, јесте (времешна, додуше, али ипак). Тетка је одрасла? Хммм... јесте (ту и тамо, рекло би се, колико се мора).