Мрзим недељу: сви су код куће, а ја не знам где сам! Нисам имала много избора: да тапкам у месту и очајавам или да им се придружим. Прво сам "чекала да прође", па како није пролазило (а исцедили су ме као лимун), одлучих да сестричине поведем у шетњу (од тога ми вишеструка корист: ем ћу преусмерити њихову силну, и углавном деструктивну, енергију, ем ћу прошетати и нагледати се зеленила).
Миа је успут решила да се играмо "Дружине Пере КРжице". Још нисмо с главног друма зашли на споредни пут, а улоге су биле подељене, па ком право, ком криво. Миа је, наравно, била Пера (сви од малих ногу чезну за руководећим местима, што због угледа, што због плена који могу да приграбе). Маши је запало да буде Мило Дијете (мада она зна да буде још какав ђаволак). А ко ће да буде Дебели, упита Миа. Ја се направих луда, као да не разумем да јој је неугодно ту улогу да додели мени. Чекај, чекај, поразмисли она, у нади да ће још неку вредну улогу извући из рукава. Али, не. Има још само Злобни, рече она, а само је још Дебели од добрих (као да покушава да ме одобровољи и убеди да прихватим). Кад су мали, сви желе да буду добри (партизани, а не Немци, Индијанци, а не каубоји...) , а како поодрасту, углавном им се не свиди сазнање да су добар и луд браћа (близанци, сијамски). Ја ћу бити Дебели (добро ћу се снаћи, имам у том неког искуства), изјавих, и њој паде камен са срца. Ваљало би да у сценарију пише како Дебели мора да смаже ванглу пуну крофни или гомилу палачинки (само не знам ко би их замесио). Није ми то сметало, али Миа је мислила да ми надимак (и вишак килограма) тешко пада, па се убрзо сетила како је Дебелом име Коста. Морали смо целим путем једни друге да ословљавамо тим филмским именима. Миа, не трчи! Она сместа стане, али не што је тако послушна, већ да ме прекори (што излазим из света фикције): еј, нисам ја Миа, ја сам Пера, зовите ме Пера! Добро, добро, заборавила сам. Машо, сачекај! Еј, опет ће Миа, није она Маша него Мило Дијете! Ма миле сте обе... ко чир на... незгодном месту.
Миа је успут решила да се играмо "Дружине Пере КРжице". Још нисмо с главног друма зашли на споредни пут, а улоге су биле подељене, па ком право, ком криво. Миа је, наравно, била Пера (сви од малих ногу чезну за руководећим местима, што због угледа, што због плена који могу да приграбе). Маши је запало да буде Мило Дијете (мада она зна да буде још какав ђаволак). А ко ће да буде Дебели, упита Миа. Ја се направих луда, као да не разумем да јој је неугодно ту улогу да додели мени. Чекај, чекај, поразмисли она, у нади да ће још неку вредну улогу извући из рукава. Али, не. Има још само Злобни, рече она, а само је још Дебели од добрих (као да покушава да ме одобровољи и убеди да прихватим). Кад су мали, сви желе да буду добри (партизани, а не Немци, Индијанци, а не каубоји...) , а како поодрасту, углавном им се не свиди сазнање да су добар и луд браћа (близанци, сијамски). Ја ћу бити Дебели (добро ћу се снаћи, имам у том неког искуства), изјавих, и њој паде камен са срца. Ваљало би да у сценарију пише како Дебели мора да смаже ванглу пуну крофни или гомилу палачинки (само не знам ко би их замесио). Није ми то сметало, али Миа је мислила да ми надимак (и вишак килограма) тешко пада, па се убрзо сетила како је Дебелом име Коста. Морали смо целим путем једни друге да ословљавамо тим филмским именима. Миа, не трчи! Она сместа стане, али не што је тако послушна, већ да ме прекори (што излазим из света фикције): еј, нисам ја Миа, ја сам Пера, зовите ме Пера! Добро, добро, заборавила сам. Машо, сачекај! Еј, опет ће Миа, није она Маша него Мило Дијете! Ма миле сте обе... ко чир на... незгодном месту.
Требало је да поправимо стари млин, и хвала богу да не наиђосмо ни на један (последњи који сам знала порушен је пре отприлике две деценије). Дебели не беше понео ни чекић ни ексере (а џепови празни, па понеси - не иште ти леба), а и куд да се пентра тако трунтав.
Нема коментара:
Постави коментар