На зло сам се јутрос пробудила, крвави сам покољ начинила! А нисам ја то хтела, нисам ни планирала. Само сам хтела још да спавам, а оне ми нису дозволиле. За писту су изабрале мој нос (који, узгред, уопште није упадљив, не спада у дугометражне; није то никаква носекања, један сасвим обичан, чак симпатичан, носић). Ја сам надасве толерантна и мирољубива (паукове из куће депортујем на метли, мрава нисам згазила... деценијама), бранила сам се дуго мирним средствима, бог ми је сведок, дипломатски убеђивала (маните се ћорава посла, неће ово на добро изаћи). Махала рукама, терала их, можда сам који пут и опсовала, али оне никако да се окану злодела: све насрћу као бесне! Трпела сам и махала, махала и трпела... Па кад ми паде мрак на очи (које још нисам ни отворила), кад сам скочила, и наопако ћурак окренула, дограбила оружје па утрчала у ту трупу, што се јуче кроз отворен прозор у моју собу ушуњала и улогорила. Нема после: куку, леле, нисмо хтеле. Падале су главе ко труле јабуке, ал' не беше ниједног јаука: како треснем оном справом - ниједна не зене (ил' у њима срце јуначко удара: кад умиру, нити писну нит зуб'ма шкрипућу)! Читаве сам фамилије потаманила (грешна ми душа, ал' мирна глава - никад два добра заједно), јер, како и кажу: убијеш једну, остале дођу да је оплакују и јадикују (па их грдна невоља на сахрани снађе). Ја седим на кревету, свемоћна (мој кревет је за њих као Олимп - ја одлучујем кога ћу да пригњечим, а ниједног да поштедим нећу) и мислим (као онај Змајев мачак кад улети међ мишје сватове): ког ћу прво, а кога ћу после. На поду ми лежи покојник до покојника, а једна се међу њима шеће, као Косовка девојка, па пребира по незнаним јунацима, док и њу не стиже буздован за врат. Ааа, мушице, свануо вам црни понедељак (далеко је да чекам до петка): ко другоме на нос слеће - тај ми више полетети (а камоли гристи) неће!
Нема коментара:
Постави коментар