Svim zaposlenima u državnim ustanovama i onima koji su ikako s vlastima tikve sadili zapoveđeno je da se sutra manu svakog posla (naročito kuke i motike) i krenu na spontano okupljanje. Od njih se traži da na izlet povedu svoje bračne drugove (i ostalu mnogobrojnu rodbinu), kako bi spontano okupljanje bilo što masovnije. Ukoliko zaposleni nije u mogućnosti da pođe (bolestan, bolesno mu dete...), dužan je da supružnika pošalje kao zamenu.
Za sve je organizovan prevoz autobusima. Ali je dopušteno da oni koji se ne žele mešati sa sirotinjom rajom (ne prodaju obraz za siću -- sendviče i mleko, već za krupnije povlastice) idu svojim automobilima. Po svoj prilici neko nosi spiskove i tamo negde proziva, pa de vrdni, ako možeš. Naročito su (otvoreno i direktno) ucenjeni oni koji nemaju rešenje za stalno zaposlenje (u vrtiću, školi, opštini...). Koji se ne pridruže spontanom okupljanju mogu se nadati spontanom otkazu. Ne saosećam s nevoljnicima, prezirem kukavičluk. Uvek postoji izbor: kopala bih njive i grickala tvrdu koru hleba (sve znajući da ničija nije gorela do zore; al' ako si primakao šake da ogreješ, velike su šanse i da ih opečeš).
Niko sam i ništa, ko što su mi otac i majka, i ko što su bili moji preci. Nikad nismo imali silno blago, za kojim nismo ni žudeli. Ali i ni idola kojem bismo bili slepi podanici i koji bi nas uočio tek pri kolonoskopskom pregledu. Što je najbitnije: ne beše bojazni da nam ko ko obraze s đonovima pomeša. Svak je rođen da po jednom umre, čast i bruka žive dovijeka.
Нема коментара:
Постави коментар