Idući ka Žarkovu naiđosmo na tunel. Evo Sozine, sad ćemo da vidimo more, našali se neko. A Staša ne zna za šalu. Kako izađosmo iz mraka, ona poče da briše prozor: Ja ne viidim, mutno mi! Posle se pojada: Mama, meni ce roni, dzelim na more!

Potom se ja požalih da mi je muka u glavi, koju bejah zavalila na sedište.

Dobo, reče Staša, ti malo cpavaj, pa uctani, a mi cemo ti reci kad dođemo do moreta.

Čekam. Zasad smo parkirani kraj žarkovačkog groblja. Vodu ću videti samo ako me zet poveze do Stiksa.