Za vreme minulih snegova mom ocu su nestale cipele. Stare i potpećene, doduše, ali od naročitog porodičnog značaja. Naime, u tim cipelama moj otac silazi u podrum, da tamo cepa drva, koja potom u kantama donosi, te ih ukućani ubacuju u alava usta smederevca.

Ostavši bez cipela, otac je u podrum počeo silaziti u patikama. Vrlo brzo i one postadoše blago potpećene. (Pa ko da svaki čas propisno nazuva, pertla, pa raspertlava i izuva patike? Nema čovek, pogotovo u tim godinama, ni vremena ni snage za gubljenje.) Iz predostrožnosti podignute su na neki pleh, kako ih se psi (podrazumevani izgrednici) ne bi dokopali.

Već za koji dan, međutim, primećeno je da i jedna patika fali. Očito se neko omanje pseto (sva tri osumnjičena, majka i dva njena potomka -- veoma su prizemni) propelo na prste, pa patiku svalilo.

I šta će im sva ta obuća, verovatno se pitate, kao i ja. Ne znam. Ali znam da otac ima opravdanje: ne može drva da cepa bos (a neće da obuva nove cipele). Posao drvoseče je preuzela majka. Juče sam lično ja iscepala i nakupila pet kanti cepanica. Kako je jasno da drva cepa onaj koji nije bos, rešila sam da i ocu povratim otetu imovinu. Odšetah do psećeg brloga, rešena da malo zvirnem uokolo: da nisu gde u slamu ćušnuli.
Bilo je lakše nego što sam mislila. Šareno pseto zalaja na mene sa svog kućnog praga. Negostoljubivo, sram da ga bude: šta bi reklo da ja tako na njega zalajem sa svog, kad mi na terasu dođe da maklja mačje granule?
Ne obazirući se na upozorenje da ostanem na odstojanju, primakoh se improvizovanom psećem domu i zavirih pod najlonsku zavesu. Aaaa, licem mi se razli osmeh, tuu je i cipelarnik. Unutra bejahu sva tri psa i u jednom ćošku uredno složena sva tatina obuća: cipele uparene, leva prema desnoj, a patika je valjda čekala da joj pristigne družbenica.
Šta će im tolika (mislim i velika i brojna) obuća, ko bi znao. Jeste da svako kuče ima četiri noge, ali ja ih viđam samo bosonoge.