Na današnji dan, pre osam godina, dok se kao konac iz kudelje ispredalo jutro iz teškog mraka, njena nit se zauvek prekinula. Sneg je bio do kolena, ledene rešetke stiskale su dušu kao okovi. A nebo beše daleko i ravnodušno. I na njemu, možda, isto tako ravnodušan, bog (otkako je ostala bez sina, nije više u to bila sigurna, mada se, nakon nekoliko godina pauze, opet, doduše nekako ovlaš i više rutinski, krstila pred spavanje).
Nikad nije volela debele čarape, a ja sam insistirala da joj se obuju, jer beše januar i hladno (celog života nosila je samo suknje i te čarape malo preko kolena, ali drugo je ovo, mora da se utopli). Ona nije mogla da se buni. Ležala je samo skrštenih ruku, ne više ovde, a još ne ni tamo, ni moja ni tuđa... Gledajući joj uredno složene noge u novim čarapama, pomislih kako je bila u pravu (a otkako je pala, posle čega je hodala samo uz pomoć stolice, šest meseci sigurno, govorila sam joj da ne lupa): jedna noga joj stvarno beše znatno duža od druge.
Bar jedan čitav dan pre toga znala je da odlazi, znala sam da odlazi. Dok je vatra neprimereno radosno pucketala, sedela sam kraj nje na krevetu, ćuteći nemoćno pred neminovnim. (Nisam znala šta da kažem, trebalo je govoriti ranije, sad je kasno.) Daj mi ruku, rekla je, ne otvarajući oči. Pružih joj i ona je stisnu svojom. Daj mi i drugu, rekla je. Onda je ćutke, i dalje žmureći (da se navikne na večiti mrak), prinela jednu pa drugu svojim usnama i ljubila ih samrtnički nespretno. Što mi ljubiš ruke, pitala sam, ne želeći da zna da ja znam kud se sprema. (Nijedna od nas nije umela da iskazuje osećanja.) Tako, rekla je (znajući da znam da tako izražava zahvalnost za sve što su potomci dužni da čine, iako to čine retko i nedovoljno). I plakala sam, bez prestanka, tiho, da ona ne čuje. A ipak je čula, polusvesno. I ne znajući zasigurno čije su to suze, rekla je: Nemoj da plačeš, ne valja (kad se duša s telom rastaje).
U strašnom porodičnom žagoru (u kojem ne bih želela da sama umirem; kad smrt sedne kraj kreveta bližnjeg, svaka reč je nesnosna buka), jedva čujno (morala sam uvo da spustim do nje), rekla mi je: Odvajamo se. Ja sam se opet, detinje glupavo, napola pravila da ne razumem, a napola odbijala da prihvatim istinu, detinje naivno verujući da ću je onda promeniti. Nikad joj nisam dopuštala da govori o smrti. A ona je, nekad s blagonaklonim smeškom, nekad ljuteći se zbog moje tobožnje nerazumnosti, govorila: Bože, što si ti smešna, pa jednom moram. Nisam želela da to jednom dođe. A nisam ga mogla izbeći.
Naposletku, odašiljala je reči, ali je iz njenih usta kao iz otrgnutog balona šištao slabašno samo vazduh, u kojem sam uzalud pokušavala da prepoznam značenje. Želela sam da razumem, sve je bilo beskrajno važno, dok se gasila. Ne znam da li je boli, da li strahuje, o čemu misli, šta vidi, za čim žali, šta želi... Mora da krene na dalek i nepoznat put, sasvim sama, nikad da se u svoj dom ne vrati. Nije to ko kad ide u baštu po paradajz ili da nariče na grobu sina, pa je ja pratim i trudim se da po(d)nesem deo njenog tereta.
Ne volim otad uske staze kroz dubok sneg prokopane, čak i kad ne (pre)vode u onostrano. Držala sam je dugo za ruku, što možda nikad pre nisam, ako ne računamo da me je kao dete verovatno tako na drugu stranu ulice prevodila. Simbolično ja sam sad bezglasno poručivala njoj: Tu sam, držim te, ne boj se, pređi slobodno... Gledaću za tobom, a ti se ne obaziri, činiće ti se da plačem.
Нема коментара:
Постави коментар