Da gledamo crtani, upita Staša. Možemo; koji ćeš? Moozee... onaj koji ti volis, reče s vragolastim osmehom, Mavta, pac koji govoriii. Aaa, Marta, može. (Nije da ja to nešto volim nego joj u poslednje vreme stalno nudim, pa...). Aa pocle ćemo Bodzicni dinocauruc. (Jasno, samo mi je činila ustupak, taj dinocauruc će mi na nos izaći.)
Namestih joj jastuke, da se nagne, i ušuškah je ćebetom do brade. Smesta se udubi, ali najednom upita: Imac necto da jedem? Ima čorba od duleka, možee? Modze, nije imala ništa protiv. Ali upita i: Ima neka calata? Ima, krastavčići, cvekla... Hoćeš krastavčiće ili cveklu? Satkačiće, reče ona. Kako? Satkačiće. Zasmejah se. I navalih ko zubna bolest da pitam jedno te isto: Hoćeš cveklu? Krastavčiće? Aha, to, ugrabi da kaže. Ja opet: šta žeš, cveklu ili... Kaži. A nee znaam, zavapi Staša, već nervozna (i što ne zna da izg ovori i što ja na tome insistiram). Džaba ti bila tvoja salata (kad se jezikom slabo barata).
Нема коментара:
Постави коментар