Otac mi pao i razbio se ko dulek. Pretpostavljam da je, ne nadajući se, nagazio na tanak led i strovalio se svom težinom, pri čemu je glava najviše stradala. Rasekao nos, rasekao levu obrvu, ima posekotinu i iznad desne, modrica sijaset (na čelu, na jagodicama, pod očima)...

Došao kući ko iz Kosovske bitke (tek što nije s glavom pod miškom) ili bar kao posle gadnog bokserskog meča. 

I ja sutradan pitam: Jesu li ti ljudi nudili pomoć? Jesu, kaže osorljivo (ne voli on da priča o tome niti da ličnim zdravstvenim tegobama pridaje značaj), hteli da zovu hitnu pomoć, ali sam pobegao. Svak bi se normalan tome čudom čudio. Ali ja se zasmejah, znajući kakav mi je otac namćor i da se lekara kloni ko đavo krsta. (Zato sam ja morala da budem Kosovka devojka, silom medicinska sestra. Seckajući nevešto antibakterijske i sterilne gaze, rekoh: Izvinite, bokseru, prvi mi je dan na poslu, ne zamerite što sam tako spora i smotana.) 

Zamislih ga kako krvave glave žurno uzmiče uz ulicu Cara Uroša dok zapanjeni prolaznici gledaju za njim (a moguće da sitna deca i osetljivije žene panično vrište). Pa taj bi, rekoh majci, pobegao i kad bi, ne daj bože, u jednoj ruci držao bubreg, a drugom stiskao creva, držeći između dva prsta jetru.