Palačinke

Pošto smo ostali sami, rekoh im da imam iznenađenje: - Pravićemo palačinke!
I Staši i Ignjatu lice se neobično ozari. Jer to što sam rekla nije značilo da ću ja praviti palačinke, a oni buljiti u telefon. Sve smo radili zajendo.
Ja sam donela i na sto poređala dva jajeta, vanglu, brašno... Pomogla sam njpre Ignjatu da razbije i izruči jendo jaje, pa Staši da savlada drugo. Već to je za njih bilo nešto nezamislivo. (Niko im drugi ne bi dao priliku da mese i prljaju kuhinju.)
A da ste videli ta srećna lica! Ja sam davala uputstva i nadzirala ih dok su naizmenično mutili, brašno dodavali, pa malo soli, pa još malo soli, i još malo (jer Ignjatov prstohvat je mali; na kraju smo možda i preterali)...
Ignjat je odmah tražio da prvi peče, da palačinke prevrće nekom kuhinjskom spravom... Stajali su oboje uz šporet i oduševljeno gledali kako ja palačinku zavitlam u vazduh, pa dočekam opet na tiganju.
Oni su onda uzeli mali tignj, pa je jedna palačinkica žrtvovana za učenje. Žonglirali su iznad stola (kako palačinka ne bi pala na pod, pa grehota) dok nisu naučili. Staša je brzo tražila jednu palačinku, pa i drugu. A onda primeti, napola namignuvši: - Ja moram još jednu pošto je ova bila mala.
Ignjat je insistirao da se ne jede dok sve ne završi i dok se baba. mama i Maša ne vrate kući.

- Gladan sam, ali neću da jedem!

- E jesi karakter, svaka čast!
Kako reče, tako i bi. A ne znam kako sam zamutila malo, ni po jedna ne bi za sve, a za neke (što ne čase časa) više nego dve.
Ne mogu vam opisati sreću dečju dok su stvarali i bavili se poslovima koje im stariji obično brane. Bez obzira na snimak u babinom telefonu, sigurna sam da će dugo pamtiti ovu avanturu. 

A šta ste vi danas lepo za čovečanstvo uradili?