Право да вам кажем, баш сам се била зажелела мешења (па не могу да стигнем на све стране и нисам Хекантохир - а добро би ми дошло тих стотину руку).
И, да не звучи дискриминаторски, нисам наклоњена женама које беже од варјаче ко ђаво од крста.
Не мора то да се научи баш од малих ногу, али не треба ни спречавати. Припасах Маши неку кецељу с розе цветићима па се латисмо посла. Машо, донеси оклагију! Машо, вангла! Машо, дај ванглицу! Машо, требају нам два јајета! Машо, млеко! Учиниће вам се како је мени лако кад само Маши заповедам, али све намирнице сам морала да донесем сама (ако ме и чула, Маша не зна где шта стоји, па док ја њој објасним, оде дан).
И тако, измеримо двеста грама масти, па додамо шећер. Могу ја да мешам, могу јаа, заиска Маша. Она мешала док јој је било занимљиво, а ја докрајчила поступак. Онда додасмо једно јаје и једно жуманце. Маша је учила како се јаје разбија и чудом се чудила како се жуманце од беланцета одваја. Затим досусмо, пециво, млеко и брашно, па још брашна, и још брашна, док нисам могла да замесим тесто. Кад тесто извадих из вангле на сто, Маша опет навали: хоћу јаа, могу јаа! Хајде де, неће да ти шкоди.
Нисам ја неки велики стручњак, али лења пита ми увек испадне како треба. Овако, Машо, вртиш, тесто укруг, и сваки пут поврнеш мало, преклопиш, па нагњечиш дланом. Аха, знам, Маша ме увек прекине готово у пола реченице. Не воле деца памет да им солиш ни у кухињске активности да им се мешаш.
Кад развукох прву кору, нешто се цепала, бејаше сувише мека (ваљало је још брашна додати). Све се то лако закрпи. Онда Маша кашиком развуче рендане и заслађене јабуке, а ја развих другу кору. Ух, та је испала одлично (на грешкама се учи... да треба брашна додати). Е, сад је колач требало премазати беланцетом и Маша накрете чинију у којој се налазило. Трен пре но што се просуло, ја упитах: како знаш да тако треба, ко ти рекао? Па нико, сама ја, рече она. Добро је, има интуицију за кување и посластичарство. Сад ово што ти не волиш, каже. Хајде, Машо, размазуј по целом колачу! Ааа, како је ово супер, радовала се она. Фуууј, истовремено сам извикивала ја, покушавајући да замажем делове које је она прескочила.
Још једном се потврдило да вино није ни слатко ни кисело: некоме супер, а некоме бљааак!
И, да не звучи дискриминаторски, нисам наклоњена женама које беже од варјаче ко ђаво од крста.
Не мора то да се научи баш од малих ногу, али не треба ни спречавати. Припасах Маши неку кецељу с розе цветићима па се латисмо посла. Машо, донеси оклагију! Машо, вангла! Машо, дај ванглицу! Машо, требају нам два јајета! Машо, млеко! Учиниће вам се како је мени лако кад само Маши заповедам, али све намирнице сам морала да донесем сама (ако ме и чула, Маша не зна где шта стоји, па док ја њој објасним, оде дан).
И тако, измеримо двеста грама масти, па додамо шећер. Могу ја да мешам, могу јаа, заиска Маша. Она мешала док јој је било занимљиво, а ја докрајчила поступак. Онда додасмо једно јаје и једно жуманце. Маша је учила како се јаје разбија и чудом се чудила како се жуманце од беланцета одваја. Затим досусмо, пециво, млеко и брашно, па још брашна, и још брашна, док нисам могла да замесим тесто. Кад тесто извадих из вангле на сто, Маша опет навали: хоћу јаа, могу јаа! Хајде де, неће да ти шкоди.
Нисам ја неки велики стручњак, али лења пита ми увек испадне како треба. Овако, Машо, вртиш, тесто укруг, и сваки пут поврнеш мало, преклопиш, па нагњечиш дланом. Аха, знам, Маша ме увек прекине готово у пола реченице. Не воле деца памет да им солиш ни у кухињске активности да им се мешаш.
Кад развукох прву кору, нешто се цепала, бејаше сувише мека (ваљало је још брашна додати). Све се то лако закрпи. Онда Маша кашиком развуче рендане и заслађене јабуке, а ја развих другу кору. Ух, та је испала одлично (на грешкама се учи... да треба брашна додати). Е, сад је колач требало премазати беланцетом и Маша накрете чинију у којој се налазило. Трен пре но што се просуло, ја упитах: како знаш да тако треба, ко ти рекао? Па нико, сама ја, рече она. Добро је, има интуицију за кување и посластичарство. Сад ово што ти не волиш, каже. Хајде, Машо, размазуј по целом колачу! Ааа, како је ово супер, радовала се она. Фуууј, истовремено сам извикивала ја, покушавајући да замажем делове које је она прескочила.
Још једном се потврдило да вино није ни слатко ни кисело: некоме супер, а некоме бљааак!
Нема коментара:
Постави коментар