Брак и кошуље

Мајка се беше разболела, па се татина неиспеглана кошуља мени свалила на грбачу.
Док сам вукла ону пеглу, паде ми (не тако тешко као пеглање пред спавање) на памет, и не први пут: никако не бих желела да се удам, сем ако би младожења носио искључиво мајице (по могућству с еластином), без крагни. Шта ће ми та мука? Па ја ни себи не могу да пеглам; све носим оно што се не гужва или се гужва тек мало (па могу да се вадим како се изгужвало у превозу или док сам се превијала да закопчам сандале). Ретко узимам пеглу у руке, само у крајњој нужди.

Брак је, бре, много напоран и није за сваког. Ја ти волим дићи све четири увис (не, не тако како мислите). Да ја неком кувам, перем, чистим, пеглам... ма одакле ми снаге? 

Е да су сви пажљиви као  онај који пева: скидаам кошуљу да легнеем... Да скинеш него шта (на страну љубав... а и у другим позама): ако се погужва, ја ћу морати да пеглам, ако се испрља, ја да перем. /А шта ћеш, ово је овде Балкан... а и ја расла на патријархалном тлу - не бих да, због равноправности полова, загазим с моторном тестером у шуму. Додуше, једном кад је претила опасност да разговор склизне у патетику, он је, неизмерно духовит, рекао: сад је ин да ти вољена особа пере чарапе. Али је она, такође неизмерно духовита, кликнула: супеер, одувек сам мрзела да перем чарапе!/...
Скидаам кошуљу да легнем са тобоом којуу волиим... /Ма да, и ја бих неизмерно волела оног ко би ми одећу пеглао./ Скини само, али не очекуј да наседнем: после (мислим, човек је легао ваљда, па кад се опет дигне) слободно сам опери (а кад већ переш, ето и оних мојих десет-двадесет мајичица, трљни мало на руке).
Народ каже да се муж жени по образу познаје, а жена мужу по кошуљи. Е па, ко би ме присилио да се уклопим у ма шта, па и у народну пословицу: ја бих пуцала од среће тек ако би господин кошуље носио само у свечаним приликама (па на хемијско чишћење).